Naša književnost

Свадба = Е 413

ке“ од костријети — сад с ужасом одврати поглед с тога и осјети како му се нагло суше уста. Спусти главу, склопи очи и видје дјелић бескрајне грозне таме како пада на ово људство жељно сунца.

Пред затворским вратима у ходнику поче прозив и извођење оних што су одређени за предају. Прво изведоше Вука Недића и Милоша Јовичића: обојицу су гониле а сад стигле високе уцјене окупаторске власти. Затим Марка Павићевића — он је крајем 1941 успио да побјегне из камиона који га је спроводио у заробљеништво, а сад има да плати и за бјекство и 32 све друго — и Зарију Вујичића, који је случајно носио исто име као његов рођак који је убио талијанског плаћеника.и џелата Брњића. Сад ће овај Зарија да плати за оног који је погинуо прије годину дана — тако, да ускоро, од два Зарије неће бити ни једнога.

Кад је отворио очи, Чемеркић видје како се учитељ Савовић свађа а Вуко Недић презриво смије Анчићу, који их је везивао. Сад је Анчић био смртно блијед, смањен и спарушен, зарозан и најежен а чудно стрпљив према пргавцима из седмице. Руке су му као одрвењене, коноп му је измицао И отимао се — радио је дуго, невјешто и пипаво а притом мицао блиједим уснама и говорио нешто од чега су се чуле само поједине неповезане ријечи. Из тих ријечи нико није могао наслутити да се жандар узјогунио и наљутио на „војводу“ Ђуришића и да му, сјећајући се нечег што су сви други заборавили, 32 свој рачун псујг и проклиње свих девет дједова покварене крви.

Прошле јесени кад су Талијгни уцјењивали четнике, припремајући их на тај начин за учешће у офанзиви против „партизанске републике“ — Ђуришић се био нашао на великој муци. Од њега је тражено да се одмах повуче из Колашина и град преда окупаторској команди, — а то би био за њега тежак ударац пред четничким, а да се и не говори за остале масе. Узалуд их је Ђуришић плашио сњеговима, националном мржњом и заосталим пертизанским групама које би могле обновити устанак — у Колашин, у одређеном року, стигоше двије чете талијанских војника. По граду, сигурно из партизгнских извора, тада пође вјешто смишљена пословица „Док је куца лајала — мМећа јој се давала, сад кад нема нашто лајати — треба мјесто вука чапром да плати.“

А војници талијански, читаве оне двије чете, првом приликом потрчаше да виде оно што им је било најзанимљивије у Колашину; партизане-затворенике као лавове у кавезу. Како је западна ограда среског затвора нижа и слабија, те се преко ње још са трга могу видјети осуђеници на шетњи, — војници су се баш ту купили као муве у ројевима. Кезили су се и јежили и кевтали и режали на дроњаве, блиједе и уморене људе — а „наши“ (то је први и посљедњи пут да су их четници тако назвали) показаше много довитљивости одговарајући па те безобразлуке. Талијани су пријетили кундацима и ножевима, а затвореници одговарали песницама) једни су замахивали и псовали а други их пљували преко ограде = тако, да се стража морала удвостручити да спријечи ово чудно

6 Књижевност