Naša književnost

414 5 = Књижевност

продужење рата. Већ првог дана на поподневној шетњи нахваташе неки од затвореника пацове на тавану и почеше њима живим да гађају и растјерују војску фашистичке империје до зуба наоружану, и — да се Анчић не сјети да скрати затвореничку шетњу, дошло би и до крупнијих стварн.

Стражаре и све четнике с „војводом“ пред њима псовали су тих дана затвореници на све пасје руге. Као и сада, можда чак и боље, ти људи су успијевали да свој претсмртни страх и све жеље за животом претворе у обијесну помаму вријеђања и унижавања надмоћног непријатеља.

Док везује сљедећу двојку и док му се коноп отима а руке све више дршћу, Анчић се све јасније и до ситница сјећа тих дана и догађаја.

Једном, а то се све дешавало у размаку од недјељу дана, неком Зековићу, затворенику из Дробњака, дође у посјету сестра. За њом је ишао његов овчарски пас. На шетњи је било тога дана двије стотине затвореника среског затвора збијених на малом. простору и заузетих истресањем прашњивих ћебади и кабаница, од чега се над тргом дизао сив облак прашине. Мало подаље ол ограде кезило се десетак богаљастих војника у зеленим униформама и један за другим скретали су погледе на дробњачку дјевојку која се приближавала преко трга. Налазили су да је врло лијепа, а стварно је то и била. Њен пас, који је одмах по нечему осјетио да се налази у близини господара, узнемирио се, почео да цвили и тражи, а затим узео правац и залет и у једном скоку прескочио затворску ограду. Густ ред стражара с пушкама стојао је иза те ограде, али их животиња и не погледа — Толико је била заузета својом жељом и циљем. Претрчала је модро парче купусишта, праволинијски избила на прамњиву стазу и, пропињући се на задње ноге, почела да се умиљава пред зачуђеним Зековићем.

— Баћко, Баћко! — помиловао је затвореник пса, а животиња се раздрагала и уз весело цвиљење поштеног мупавца почела неку своју ситну и дирљиву ритмичку игру пуну брзих скокова и наизмјеничних мазних покрета.

На то је стари Рељић, поткочивши се штапом јер га саме ноге нијесу добро држале, гласно и из дубине рекао:

— Ето: Бог!... Да има Бога, дао би језик оваквом створењу које има душу, а реп би пришио онима што га заслужују. Него-0, не уређује сзијет паметна рука но слијепа природа мијеша и брка све баш кано врљави Јаков-вођеничар кад измијеша људима вреће с брашном: једну на врх гомиле а другу на дно...

Тај незнатан догађај: животиња са својим умиљавањем, игром и радошћу, привуче пажњу стражара, пролазника и нарочито оних десетак окупаторских војника који су се ту десили. Талијани су се примакли, узаслонили уз ограду, загледали се у тај прозор и занијемили. Сјећали су се свак свога дома или краја, сваки своје жеље за повратком тако неизвјесним и несигурним, сваки свога