Naša književnost

Свадба Е 415

–

страха да и у случају повратка неће затећи живе оне које жели и неће препознати оне које нађе... Очи су им се зацаклиле од суза; неки су их брисали песницама, и — то их за тренутак преруши у доброћудну дјецу у зеленом, натоварену тешким, нелијепим и непотребним играчкама. -

Гледајући их тако, Ново Рељић који је у то вријеме био нека врста затворске трубе — јер није умио да говори тихо или бар да прећути оно што мисли — одмах промијени став према „римској; копиљчади“ и изнесе нову опаску:

— Видиш... Преварио би се човјек и могао би се огријешити. А имају И они душе и мекоће и сјета људскога. Међер, најгори су наши бездушни јади-мажибради... Брат најдубље очи вади и издаје и продаје и све. Добра је рата против таквог брата, па и ако је мучна.

Пола сата касније дође код затвореника Павле Ђуришић да им уз помамне покрете одржи жесток говор. Читаво вријеме је забацивао на потиљак затим навлачио на очи своју мрку шубару, вукао горе и доље црни гајтан са парабелумом или тресао кожним рукавицама изнад разнобојних затвореничких капа, качкета, шајкача, береа и перчина:

— Само је ваша покварена машта могла измислити да имам намјеру да вас предам Талијанима. Можда би ви то и хтјели: да ме компромитујете, да докажете моју сарадњу са окупатором... Шипак! Имали смо ми посла и с већим махерима, па смо их удешавали! Ко је с нама орао, стражњицом је дрљао а јајцима разбијао грудве. Не ловимо се ми у те мреже. Нијесте ви дужни Талијанима него нама, нијесте ви подигли револуцију у Италији него у нашој земљи, против нашег краља и закона. И баш сте изабрали тренутак за устанак и револуцију: кад је окупатор ту, кад имамо десет непријатеља за леђима, и Шемце и Бугаре и Турке и Албанце и Мађаре и усташе, кад је све што је жедно српске крви повадило ножеве и ханџарг да коље. То сте ви изабрали за револуцију, а зашто Јер је вама преча црвена Москва него свој народ! Ви свакоме ко је против вас бацате шиљак у нос да је шпијун и петоколонаш, а шта сте ви Московски шпијуни и пета колона комунизма! Сви сте ви зато заслужили смрти и смрти више него што имате длака на глави! Ја ћу вама по заслузи!... Само вас Талијанима не дам, и то не због ваших црних очију и неке бапске приче о грјехоти, него само зато што ви више дугујете нама него Талијанима. И ако бСуд=м присиљен да предам Колашин окупатору — вас нећу предати, то да знате, с тим да смо на чисто!

Анчић се тада слагао са војводом и о револуцији и о Москви и утолико је више мрзио затворенике који су се пакосно смјешкали и подмигивали у току говора, а чим је говор завршен почели да гунђају „Опет су се газда и најамник споразумјели о Колашину, чим он овако говори.“