Naša književnost

416 де Књижевност

Само пола године је прошло отада, а Анчић мора да. призна да су тачно процијенили. Два дана касније повучене су оне двије талијанске чете на Матешево а у Колашин су почеле да стижу само теретне колоне са храном и џебаном за битку која је почела негдје у Босни а сад се свршава овдје на Тари. За то кратко вријеме „жутобрадо копиле подгоричког цревара“, „јектичави триперашки крволок и орјатин“ — Ђуришић је заборавио на „покварену машту“ и ону своју „посљедњу ријеч“ и сад предаје Талијанима све за које је сигуран да ће их они тамо убити... И бар да их је сам предао, па да сам сноси, него је ударио кулук на будале и приморао их да још вежу своју браћу па да их везане предају!...

· — Душу ти жандарску, покварену и погану! — полугласно, с мржњом и кроза зубе обраћа се Анчић самом себи, бијесно и дуго намотава коноп око нечијих руку и заборавља да треба нажравити чвор. — Докле ћеш ти, бре, вегивати бољега од себег А нећеш мимо данас, нек си жив и здрав! Нећеш мимо данас ни козу везати, то ти руке не опале, а не би штета била и да опану!...

Одједном, сву његову пажњу привуче Рајачевић, који, стењући под гомилом конопаца, пређе пред зграду женског затвора, откључа, изведе и заједно с Мајкићем и Обрадовићем поче да веже по двије затворгнице уједно. Као и мушкима, остављају им по једну руку слободну, — да могу носити дјецу или ствари и служити се при успињању на камион. Утучене и оборених очију излазе оне с дјецом на грудима; дјевојке су пркосније и ведрије; једна испошћена старица, чворновата и ужарених очију, куне и псује крештавим гласом и заборављеним старинским ријечима:

— Помамци вас растрзали, вере ми о-0-0, четници! С чумом се свезали а од губе распадали, да Бог да и коло небеско!

На свијетло изађе и стаде на горњи степеник плавокоса ваздушаста дјевојка у новој хаљини боје чивитног љетњег неба. Руком се наслонила на довратак, главу окренула према групи на смрт осуђених што стоји крај зида, и, машући неким замотом у руци, дозива Љуба Драгушића:

— Кошуља ти је готова, можеш ли доћ да је узмеш.

— Не треба! — одмахује руком и коврчама љепушкасти младић. — Задржи за успомену или предај мојима ако жива изађеш, а ја ово до Брезе могу и у овој поћи.

Дјевојка за тренутак као да лебди у ваздуху, затим испушта замот из руке, грчевито грли довратак и јеца наслонивши чело на хладну ивицу зида. Анчићу се чини да су сви стали да чују њен плач у тишини, да су сви погледи на њу управљени и све мисли за њу везане. Чак и Куковић, најежен као страшило, избуљио је крваве похотљиве очи и гута је њима. — Требало би га треснути по тикви — помисли Анчић — да заборави такве ствари!..,

А у истини, Куковић је умјесто дјевојке видио само модру „мрљу, час близу а час јако удаљену, и крај ње Рајачевића који веже као да нешто шије џиновским иглама и претјерано крупним замасима. Сан му стално мути видик, жагор и тјескоба заглушују