Naša književnost

четничког мајора тако да све чешће заборавља гдје је и шта треба да ради. Ствар невјероватна и њему по мало смијешна: звекет окова потсјећа га на неке чаше и тањире, на једну пијану ноћ у Вршцу. ;

То у Вршцу било је у љето 1930 године, дакле скоро пуних 13 година има отада. Један „чувен љекар а добар другар“, неки Личанин коме је жена отпутовала у бању, био је позвао у госте официре, инжињере, „и једног ветеринара за сваки случај“, а за забаву набавио „женске из Суботице“, добро вино и богату закуску. Јели су много, пили још више — само спавали никако нијесу. У свитање, кад се требало разићи, официри ријешише на своју руку да: продуже славље. Исукали су сабље и пошли на живинарник гдје за трен ока направише русвај од ћурки и гусака чије су обезглављене љешеве убацивали кроз прозор у кухињу, да се тамо, како су они мислили, печења сама испеку. Домаћин, лукав Ликота још увијек тријезан, пошто видје да убјеђивањем и другим средствима не може спасити живину од витешких сабаља, прихвати гумено цријево за поливање повртњака и хладним шмрковима поче да растјерује госте. Неколицину најлуђих, а међу њима и овог Куковића, морао је сасвим окупати да дођу себи. А весеље је ипак било сјајно, лудо сјајно, дуго су га спомињали и ниједно друго није се могло упоредити с њим.

Сад се разбољено сјећање Куковића стално нешто врти око тога, оживљавајући час један час други од давно заборављених детаља те ноћи. Тек што се увјерио да стражарска кућица није живинарник и да се тамо сем Јована Марковића, нема шта друго клати, кад му се од Тадије Чемеркића, ваљда због његове кожне капе, причини да је то онај несташни инжињер с фотографским, апаратом, који је на свој начин био страх и трепет у том друштву (јер је једном приликом, жени свог блиског друга послао као рођендански поклон урамљену фотографију њеног мужа у врло интимном послу са неком другом женом). Куковић ухвати себе у блесавом полусмијеху поводом тог сјећања, наљути се и поче чврсто корачати старајући се да не мисли на прошлост. Међутим, не издржа дуго — сјећање га је и даље опсиједало залећући се из незнаних скровишта као бијесно псето.

У једном тренутку му се учини да Анчић држи У руци гумено пријево и да упревља на њега хладан водени млаз. Мајор од“ тога, устукну као призорљиво кљусе и изненада најаха на испупчен и тврл стомак Јована Марковића.

— Шта си се натрћио ту! — викну му. — Само запремаш простор! Краво! — Затим пође према Анчићу да види шта тај тамо изводи са оним његовим дугим шмрковима без воде. Тек кад је дошао сасвим близу видје да то није цријево него обично уже за везање људи. Мајор се направи као да је дошао да проконтролише и поче да прегледа чворове на рукама везаних. Одједном дрекну, заборављајући сав умор и привиђења:

— Зар се овако веже2 Зар овако ви умијете»

па

ома Мец

пуч