Naša književnost

Даље Е Књижевност

— А како ти мислиш! — љутито одговори Анчић.

— Сабо-о-те-ер! Вежи га одмах! Одмах смјеста! Одмах, одмах, одмах, чујете ли!

Прије него је и дошао себи, Анчић осјети како му Рајачевић скида оружје а Обрадовић опасач са кајишевима. ЕЊих двојица му нештедице стегоше ручни зглоб неким оштрим конопцем који је при самом додиру цијепао кожу. Помисли да се правда или да моли, а онда угну главу у рамена: можда је овако и боље. Око њега је још скакао мајор Куковић витлајући штапом и каљући се сам са собом, сав ускиптио, запјенушен, луд.

У општој невољи затвореника, тај догађај с Анчићем био је као неко ублажење.

— Ено им је сврнуло с главе, — рече Тадија Чемеркић доста гласно и сасвим весело. — Ударио брадиш у помамиш. Обад, обад, зврц дабогда!... Е људи моји, што је занимљиво гледати кад поганима пођу кола низа страну, па кад из кола почну скакат тандарије... — Боме ти то нећеш дуго гледати! — одговори на то Обрадовић, који је по навици прислушкивао, јежећи длаку на врату као мачка кад се нађе у опасности.

— Богме ћу видјет више него што би ти хтио! — накостреши се Чемеркић и намјести капу за свађу.

Али поднаредник није имао воље да се спори с њим, а ни времена. Остало је још прилично неповезаних, напољу талијански шофери већ дају знаке свог нестрпљења дрндајући у промукле сирене, а Куковић свакичас вади огроман жељезничарски сат Из џепа и отровним погледима пресијеца усплахирене стражаре редом Чак и Обрадовићу су постали непријатни ти крвави буљински погледи: тај ником не вјерује и не прашта и сам бог зна шта му још може доћи на ум ако ово дуже потраје.

Око осам сати довршено је раскивање осуђеника из групе за транспорт. Пружајући оковану ногу на клупицу пред Џогазовим носом, посљедњи, учитељ Савовић ни ту није могао без џапања, псовки и врло лоших претсказања за четничку мафију:

— Свуд сам био први а сад, као амин у оченашу, на посљедње мјесто. Нека, нека, све су изопачили, ал' се боме и њима изопачило: сањао сам „војводу“ Ђуришића како јаше низ Тару главом обрнутом коњском репу; то му вала не слути на добро. Раскуј, копиљане, мртви се коњи раскивају да им се репом четници оките! 5

Отвори се капија, помоли се јака стража. Уз плач дјеце ни клетве жена, уз гласно опраштање с онима што остају — дуги ред повезаних удвоје прође кроз капију и поче да пуни камионе. Мукло су одзвањали кораци и покрети, мало су се и ријетко чуле ријечи из разговора, пригушен жагор надјачавало је хроптање машина све док из првог камиона не потече чежњива тиха и невјероватна женска пјесма: 5

марама