Naša književnost

мбцррена +

419

Душа плаче, срце цвили Збогом друже, збогом МИЛИ...

Куковић као опарен истрча кроз капију и поче да виче нешто што се није могло разабрати, али је свакако значило забрану. Као рањен међед замумља Јован Марковић да му помогне, а у прекидима се чуло како лаје Рајачевић и штекће Ристо Обрадовић. Женска пјесма се поколеба и угаси, али се тада из другог камиона чуше чврсти мушки гласови, неуједначени, тршави и плаховити:

У неповрат, у даљине, Прашћај мајко, збогом сине; Збогом брда и долине, Збогом крвав Колашине!...

На пјесму као на пожар почеше да вичу са свих страна. Диже се урнебес, неки опалише десетак метака над главама пјевача а онда се чуше сулуди повици Куковића. „Не пуцај, стоко! Не пуцај, будало!“ — па граја умукну а пјесма као пламен обухвати и заглуши све:

Ој Полимље, родно мјесто, тебе ћу се сјећат често;

ој Затарје, лијепо доста,

за тобом ми жеља оста...

Сад су пјевали и мушки и женски, и они што још нијесу стигли на камионе и читава колона за њима у дворишту. Пјевали су и они што не одлазе далеко, што овдје чекају свој посљедњи час. Покушавао је да пјева с њима и наредник Анчић, избачен из једног а још не примљен у друго друштво, чврсто везан у последњем реду колоне, згужван, блијед, у испрљаним камашнама, без кајипева које су затвореници подругљиво звали „амови“, без знакова и грба на капи. |

До самог поласка он се некако све мање надао а све више прибојгвао да ће се Куковић покајати и „смиловати“ да га извуче „из несреће“ и да га врати на стару или бар неку нову дужност. Стара дужност му се сад чинила све гаднија а нова би му ионако била сасвим ужасна, па је тако, мјерећи их и чепкајући по шљунчаној стази, долазио до закључка да је ова „несрећа“ уствари дошла као поручена и била најбоље што му се могло догодити. Логор са својом глађу и муком, вашкама, шугама и болестима уствари је једини вртлог у коме се могу опрати жандарске и четничке заслуге као што су његове, а ово је можда посљедња прилика да се тамо стигне. Ваљда га неће убити, али ако и то буде —- биће с људима а од непријатеља, не с брадатим хуљама а од људи као пас смакнут.