Naša književnost

420 та | Књижевност

У почетку, док га је љуто бољела рука под конопцем и док су га пекли злобни погледи Риста Обрадовића, чинило му се да он то не може издржати, да треба пасти на кољена и молити све

и сваког да га пусте. Међутим, и прије него бол утрну, он видје

да бити везан и стајати у дугом реду осуђеника-комуниста није тако страшна ствар као што је он мислио, него, напротив, нешто лијепо и занимљиво и поштено. Тада де пробуди у њему други, сасвим супротан страх: „Ако ме Куковић препозна по блузи, па ако предругојачи, то не би ваљало!“ — и, како је страх увијек јачи од наде, поче и код њега да преовлађује. Цијело вријеме је мислио како да се укрије крвавом погледу мајора-буљине и не измисли ништа све до изласка. Тек кад се кретао према кепији, сјети се да треба да Учини исто што и остали осуђеници и да ће то бити најбоља одбрана од Куковићеве милости. Машући слободном руком, намјерно викну гласно И скоро весело:

— Збогом, Тађо Чемеркићу, човурино људска! Држ се као што ти приличи, нек ти и на смрти завиде ове кукавице, а ја ти већ одавно завидим!

Куковић, који га је бно заборавио, на те ријечи се трже као уштинут; Ристу Обрадовићу заиграше уста као да имају намјеру да се премјесте негде иза ува а Јован Марковић се само наслони: на зид: да не падне и испусти нешто слично уздаху.

Изненађен и сам, Чемеркић једва стиже да одговори:

— Срећан пут, Жацо. Дабогда и то чудо било; да се од тебе човјек начини.

— Начиниће се, зна се шта! — заједљиво одговори Куковић. -— Има од глади да линше, ако га прије тога не уцмекају жабари.

— А нас сте заштитили од глади и од жеабара, чиме ли смо ту срећу заслужили и које ли то добро још чекамор — ачио се Чемјеркић мрсећи ланце окова на ногама.

— Зна се ваше. Лијепо ви знате за које добро. Зна се, зна: по правди и по заслузи... — соптао је Куковић.

— Ех, кад би било по заслузи! — уздахну Тадија. — Висили би ви по дрвећу шумском, а ми би луфтали Талијлне као што смо научили. Него није по заслузи а ни по правди.

Пође посљедњи камион, а кад јутарњи вјетар разнесе прашину и пјесму што је за њим остајала, нека празна и мртва тишина завлада над пустим двориштем и свенулим главама осуђеника, Зјапили су хладни ходници сивог затворског здања, бљештала је стрзжарница скоро окречена, а по дворишту, гдје је доскора кипјело: од људи, сад су гмизали само Џогаз-ковач и Ристо Обрадовић, оба кривоноги и гадни — један је преносио окове а други ну остатке конопаца да их прода или однесе неком свом.

Крај капије гдје су стајали Куковић и Јован Марковић, примаче се лукави Петар Рајачевић и осмјехујући се кроз просиједе бркове показа прстом на Обрадовића:

| 1 |