Naša književnost

>

о превођењу 339

чун са отерети: е 501 дачап :о [Ри1 Чепего, рагуе сагса. Запазите већ ту тако јако прозну дистинкцију између сени и жива човека. Наравно, са разлогом тако. Данте подвлачи тело и даље, каже да је тело ушло „са својом крвљу, са сваким зглобом, с01 запеце зиџо е соп [е зипе гипбиге. Моја интерпретација тога места — да ли тачна или нетачна — ова је: пакао у који сад идемо, мисли Данте, то је мој пакао; ја га у овом малом чуну носим са собом; сва моја знања и искуства, моја сећања, моји пријатељи и непријатељи, моје мржње и љубави, разни облици, лица, егзистенције које знам из историје и из живота савремености — све то је у овом телу, и зато је чуну тако тешко од мене, и зато ће пакао бити тако богат, страшан, величанствен. У Паклу, треба запазити, Данте једнако говори ја. Пакао, то је пре свега другога у Комедији његово срце, његове страсти. А све то, ту невероватну суму тела и живота, каже Данте овим завршним стихом: „са тим телом, које одувек имам“ (или увек ноСиме) ем со 5 о сло ел то 5 епа рате“ ауто. Без икакве реторике, нарочито средњовековне по којој би тело било јазбина греха или провалија пожуде, разумно, једноставно, са елементом природно говорним, каже Данте огромну ствар: са тим телом, од тога свога тела. направићу пакао човечанства. — А наш Његош, велики псет који је такође спрезао земљу и небо, физику и метафизику — Његош, у климаксу, кад хоће да прикаже обимност и стравичност тајни У васиони и у човеку, — и он има савршену фразу, и он унесе елемент прозе у стих и каже:

„Од тога су у гробу кључеви.“

Има ли икога ко то Његошево не разуме, не разуме одмах, чулима и духомг Тргао би се На то и замислио би се, — да кажемо с Французима — и ћумурпија у шуми, и сваки песник, и теко велики песник као Данте, — Пушкин, пошто је начинио сцену велике романтике и патетике, приказао визије убице Бориса Годунова, Пушкин у самога Бориса ставља смиривање и упрошћавање, тражи алтернацију стила: доста театра! кажи мушки и једноставно ствар! И Борис каже: „а јадан је онај ком савест није чиста — да, жалок тот ком совестђ не чиста“ — и климакс је ту, после целе дуге ни патетичне тиргде. — Леопарди, кад тражи шта ће ставити у уста борцу који умире, руши се на родну земљу, каже: „Мајко земљо, живот који си ми дала, ево ти га враћам — А!та [егтга... Та уба сће пи дезн, ессо Н Ја гепдо.“ Примера у енглеској поезији има тушта и тма, јер је то духом и стилом најбоља поезија на свету. Шели, у песми Западни ветар, која је сушта поезија, има завршетак: „А кад зима дође, може ли пролеће далеко за њом бити | ултјег сотез, сап грппг ђе Раг ђећта“. А Сесил Деј Луис, млади песник данашњице, овом простом фразом завршује песму о недо-