Naša književnost

— Економ-човјек овај наш поднаредник, све он умије да искористи, а о другоме и не мисли. Чудо једно: што му очи виде, руке му не оставе! =

Куковић не чу и не разумје овај приговор, хладно погледа Рајачевића а Јовану Марковићу нареди да врати осуђенике у ћелије, и да пази, јер ће за сваког од њих одговарати главом све док их не преда стрељачкој чети или коме му буде наређено.

Враћајући се под опустјеле мемљиве сводове-у познате собичке истовремено и тијесне и прешироке и безнадно хладне — осуђени људи као да тек сад осјетише хладну косу смрти и њен фијук над главама. Уклоњени од сунчаних зрака који увијек буде и одржавају наду на живот, дебелим зидовима заштићени од непријатељских погледа који изазивају пркос — они одједном клонуше као да је покошено све што их је дотле држало. Изгуби се онај наизглед чвр– сти спокој, јер се није имао коме показивгти, иступи се пусти понос који овдје више ничем није служио. Страх од смрти, безочан и разголићен, завлада у мрачном здању.

Стари Ново Рељић, мрк, погружен и свладан рђом старости и немоћи, сједе на ниску земљану пећ у скупној кауши. Ћутао је као заливен и бацао забринуте погледе на узнемирено људство које више као да није могло ни стати ни сјести. Једино је још у дну собе сједио бркати Томо Књажевић са синовцем Вељком и ћебетом покривао по глави тога младића, крупну и плећату кукавицу, плашећи се да ко не види како тај клипан од страха лије сузе низ црвене дебеле образе.

— Смири се, срамото моја! — пријекорно гунђа стриц. — Виђи како се људи држе, виђи Чемеркића како му ни око не трепће. Виђи Вуковића, виђи друге, што да си ти најгори2 Срамотиш ми братство и ту твоју Партију — која те у сто злија часа примила, а није знала шта прима. Оли се смирит, или ја да те смирујем, суклати погана!

И опет га покрива и брижно гледа да ко други не види, а људи, који одавно познају Вељкову слабост и Томову бригу, склањали су погледе од тог мрачног призора као од неке заразне опасности и срамоте. ~

Неки Богић Рудњак. илегалац који је ухваћен прије два мјесеца по трагу који је остао у плитком мартовском снијегу на подножју Бјеласице, ушуња се у посљедњу ћелију и затвори се у њој. Јединац из сиромашне сељачке породице, млад и са животом У ком није запамтио ни једног доброг дана — тај се још никако није могао помирити са смрћу која би га лишила свега оног што од будућности као с неким правом очекује. Зимовање у земуници и тежак комитски живот који човјека присиљава да много што шта научи од звјериња, привикли су га сталном „лијању и довијању“ и надању у онај један од сто или онај нула, нула, један од сто. И сад га нада не напушта. Ако дођу да изводе за погубљење — неће бројити или неће тачно пребројити, извешће групу а њега ће заборавити. Тако би га смрт прескочила а послије би се нашло на-

| 1 а а