Naša književnost

Раеа За Ри при епа ад КЊ њу МЕ Рт и и „а У ЊУ с ; = АНА с Шест МИ

у

ср

422 Књижевност

чина да жив човјек прескочи преко зида. Сад он то чека а вријеме споро пролази. Срце му се гуши и бије тешким ударцима, крв му залива очи и мозак — да му је крикнути или заплакати, чини му се лакше би му било.

У ћелију до Рудњакове ушао је и затворио се дјеловођа неке општине на Пиви, Обрен Тањић. Тај стасити и као дјевојка лијеп младић и добар пјевач, био је свршио матуру, и овог прољећа напунио двадесету годину. Одвојио се од осталих осуђеника јер с њима уствари није имао ничег заједничког: он је само општинским послом био дошао у Колашин, у незгодан тренутак, кад је у четвичкој позадини завладао страх од партизанских обавјештајаца. Три дана је носио своје списе од једне до друге канцеларије у Колашину — Нико те списе није хтио да прими и разгледа, слали су га од Понтија до Пилата и натраг, све док га најзад не упутише у за“ твор, да сачека. А онда се деси оно у Шавнику и Дробњацима, те тако он поста, што ни у сну није могао помислити, партизански мученик И талац а сад ево и више од тога. Да има коме, он би лако доказао ту заблуду, али нико неће ни да га чује; сва је четничка команда оглунула и изгубила главу од два страха међу којима живи као међу крацима маказа које се стежу. Сад се Обрен Тањић одвојио да још једном покуша да се објасни и извуче ако буде имао среће да му наиђе онај, један у хиљаду, нормалан човјек међу четницима. Само му је та нада била слаба а самоћа у ћелији страшна.

Остали осуђеници, како још нијесу били распоређени по собама, мували су се један мимо другог кроз дуги мрачни ходник и звечали оковима, у скупној кауши из које су опег излазили блиједи и усплахирени јер их је свуд сретало и пратило, чекало и гонило злобно и свевидеће око смрти.

— Смирите, људи, шта вам је! — пријекорно и љутито викну Мишо Вуковић, смирујући тиме истовремено и свој немир и спуштајући се на земљану пећ до старог Рељића.

— Збиља, што сте се усходали као ђаци пред испитг — потсмјехну се Чемеркић и без икакве љутње и туге, спокојно сједајући додаде: — Из ове се коже никуд не може.

И као да је то што је рекао сасвим ново и однекуд утјешно, било што су се уморили или што им је једно такво изрично помирење са стварношћу још недостајало, људи застадоше усред гужве и покрета. Чврсти Чемеркићев глас, без влаге суза и призвука туге, привуче их моћном снагом. Окупише се око пећи, неки посиједаше на лежаје а други на талпине које су служиле умјесто столица. Чекали су да им прича неки свој сан или доживљај, нешто чиме се скраћује вријеме или што бар за тренутак отклања мучно мисли.

Били су као велика дјеца: жељни варке, кад већ нема друге утјехе.

— Знаш, — рече Чемеркић као да се обраћа само једном од њих. — Ако је и тешко, не треба памет изгубити,.. Памет је важна ствар! — онда мало промисли и напусти мудровање у коме никад

вије био јак. — Зато ја мислим овако: ОНИ нас овдје унутра неће

ои