Naša književnost

Свадба 423

убијати, значи извешће нас напоље, на Брезу или гдје друго, а онда нам прије извођења морају скинути окове с ногу ка што су и прије радили. Јели оваког.. |

Људи пажљиво слушају ово чудно предавање о стварима које су толико пута видјели и замислили. Шта ће му ово сад, чему то служи и куд води» А Тадија наставља с прекидима који му изгледа служе само да би одуљио причу.

— Значи, бићемо везани само у руке, сигурно по двојица, је ли» Е зато људи моји: ко има сланину у торби нек је не једе. Сланином треба да намажемо руке, кожа треба да буде масна и клизава да се коноп њоме омасти и размекша. А послије тога, сви имамо покретне зглобове: мрдаш, мрдаш и изврдаш! Један да се ослободи, уарно је, јер, кад један, и оном другом је лакше. Два човјека, ако су макар мало куражна, могу једнога стражара за трен ока ослободити пушке а с пушком... Еј, мој ти, шта се њом не може учинити! Ако се Тадија дочепа руку и ногу, ево вам претсмртну рјечпу дајем, дочепаће се и пушке и направиће џумбус од најмање два носила. Јел доста толико за моју чапруг

— Па и било би доста, — осмјехује се дробњачки гуслар, — Кад се не може више, ама...

— Е, немој „ама“, тијем се оправдавају страшљивци, а ми смо стали на страшно мјесто где се не тражи оправдање. Зато ви мене лијепо послушајте: руке намажите и нек су стално спремне да преваре конопац...

Сам Чемеркић је мање него остали вјеровао у спасоносно дејство овог изненадног и непровјереног изума. Никад, ни у причи вије чуо 2 ни у сну помислио да би се осуђеници могли надати спасу на тај начин, али то му је само тако дошло и добро је послужило да се разбије она опчињеност изазвана близином смрти и онај немир који не води ничем бољем од испрпљења. Он је то говорио с увјерењем и сигурношћу, јер друкчије није умио да говори, а људи су га схватили по својој жељи — јер су осећали потребу да се ослоне на нешто у овом дугом и мучном чекању и у оном црном тренутку кад се буду мјерили очи У очи с оним што их дијели од живота и сунца. Неки му гласно одобрише, неки су само климнули главама, и он, који је навикао да и по најситнијем покрету или његовом изостанку оцијени мисли или намјере, са задовољством осјети да се сви они у мислима спремају да што скупље оцијене и наплате оно што дају.

Куцајући се кажипрстом у сљепоочницу, Чемеркић додаде:

— У мозгу има кључева за многе браве, само га треба про-

мућкати па наћи. Онај дрвљаник код кухиње и она батална сјекира тамо...

Ту га прекидоше: на дворишту су се чули гласови, вика и псовке, затим нечији кораци одјекнуше по ходнику. Није много личило на бучни долазак стрељачке чете, али, пошто се друго ништа није могло очекивати, људи поустајаше да је дочекају спремни. Врата

мо