Naša književnost

424 2 Књижевност

се отворише и у њима се указаше два јадна људска бића устрашених очију и избезумљених лица. Та два човјека с наканицом и очитим устезањем ступише унутра, а за њима Ристо Обрадовић затвори и замандали врата. :

Ломот и шкрипа гвожђа као да сасвим дотуче новајлије. За тренутак су стајали укипљени жмиркајући очима пуним суза као да се налазе пред страшним судом. Први је ушао онизак младић необријана и одавно неумивена лица с прешироком и дотрајалом војничком капом на глави, у официрској блузи масног оковратника и искиданих дугмади; панталоне су му биле у посљедњем степену распадања а обућа је указивала на бескрајну дужину преваљених путова, Стијешњен између младићевих леђа и затворених врата стајео је онај други, средовјечан човјек у новој четничкој униформи и доброј талијанској обући, с двоглавим орлом на капи и свјежом чворугом на челу, и бленуо као да пита гдје му је памет.

— Ово су изгледа неки нијемци, — гласно закључи Тадија. Или не знају говор, или им је нека крава језик одгризла... Је ли, бре, што не зборитег

— А шта да зборимог — одговори разочарани младић, скиде с главе закорелу ћошкасту шајкачу и млатнувши се њоме по длану истресе један дио прашине коју је садржала. Затим прође прстима кроз замршену и мокру од зноја косу, усправи прамен перчина као кресту и тек тада продужи: — Станеш на положај, а пролетери те опколе с десне стране; премјестиш се на друго брдо, а они те опколе с лијеве; пређеш на треће, а они с десне и с лијеве; побјегнеш, а онда те опколе четници са сваке стране. Све се дигло да бије и убија, једни машинком, други пикавцем, шарцем, бомбом, бацацчем; никако човјек жив остати не може! Е па, сад сам опкољен и оздољ и озгор — и он подиже обје руке увис, — више никуд не могу! Де, убијте једанпут!

Тадија се био нагушио смијехом, али онда видје једну мутну сузу како клизи низ прљаво лице младића постајући све мутнија и од тога му се ражали.

— Значи, гадно је сад нгпољу, весељачег — запита он посматрајући како се она једина суза суши и губи у прљавштини.

— Напољу2 Вуци и лисице и све што може да бјежи побјегло је одавно. Од Калиновика до Колашина тице нијесам видио друге осим гаврана, а право гећ и њега сам само једном видно. Све се то склања и бјежи, а и кеко неће кад ватра камен растапа. Сад ти је човјек најјефтинија звјерка, он може да издржи гдје ни дрво ни камен не остају. Само те гурну на положај, и не веле „гини“ него „чекај смјену“; па ако си баш будсла да је чекаш, ту ти и кости остану. Е Младић се загријао причом, подигао глас и искорачио напријед, у лице му се вратило нешто боје, а сузе из очију се испариле. Неки од осуђеника препознају га, пружају му руке и стежу тије-

сан круг око њега, а он се сасвим ослободио и распричао као међу

својима.

дане маоса стсл

аи

| | |