Naša književnost

ране

Свадба 425

— За мене кажу: „Мано Радоњић, пијаница, карташ, факин, будала...“ а сад сам видио да Мано, иако није баш потаман с памећу, не може ни да се упореди с оном стотином жестоких будала што су отишле да не дођу. Ено их свуд путем и поред пута: некн наузнак, неки се скуквежио као змија а неки подвио врат под крста

да стражњицом сачува главу; нек им сад помогне „војвода“ Ђури-

шић! А паметни Мано не да своју јадну ћопу ни за сребро ни за злато обећато, него само кад мора, а мора кад не. може ништа друго. Јадна ти мајка, да си ме видио како кидам низ Шћепан-

Поље! Па како лиштим кроз Дробњаке, киша ме не би стигла! Па

како сам подвио шипке преко Сињајевине: бржи од јелена! Ма-ајку

им, ухватише ме у Липову оне штапске курве што су само изда. · ..

лека чуле како се бој бије! Вели: „дезертер“, „диже панику“. И,

замало ми онђе не пресудише.

— Значи, млате их партизани — наводи Тадија на оно што га највише занима.

— А, нијесу то сад партизани него Пролетери, сасвим друга ствар. Имају дивизије! — наводи Мано као стручњак. — Има ту разлика, знаш колика! Да видиш сад каква им је тактика, како бију! Чим се нека четничка тачкица покаже, а они: фак одовуд,

фак одонуд, чап за врат! Као пјесма, а стално иду с пјесмом и

мажу гдје кога стигну. Ситног бравчића као што сам ја и моје друштво ич не дирају. Тек што га разоружају да му је лакше путовати. Само према брадоњама су строжији; одмах му осмуде бра-

ду да се има чиме похвалити кад дође код жене, а ваљда и да га

могу препознати кад га другипут ухвате. Већ другипут мало коме опросте, а трећипут никоме. -

— И ти не умје да пређеш на њихову страну но те ђаво донесе да овдје изгубиш главу! — вели Ново Рељић и пријекорно га гледа.

— Кад сам будала, — тужно признаје Мано и оправдава се на старински начин. — А можда ми је тако суђено било.

— Суђено — буни се Тадија против и саме помисли на то. — Суђено теби да погинеш заједно с комунистима» Ти... То би било смијешно суђење, шала судбине и то сасвим неслана.

Али се младић не да збунити и кроз смијех показује на нешто смјешније: на забленуту чворугу и њеног власника иза себе. Тај кицош с кокардом никад није дохватио ни омрчио пушке на кога, брат му је погинуо као талијански плаћеник а он је свим четничким официрима давао ликере на вересију.

— Јел де, Иво, давао си и кусом и репатом, само да те пусте на миру и да те не зову у акције»

Укочен од страха, Иво не може ни да потврди ни да порече него још увјек блене и чуди се, а младић безобзирно прича његова страдања. Био је Иво Маргић набавио десетак љекарских увјерења: да му бубрези не раде, и ноге отијечу због тога, да „има катар у плућима а расуло у мозгу“, да га ждере сифилис и мучи чир на