Naša književnost

речни

Свадба 4 427

и ћесара, заборави и бога и ђавола, па сам себе части и прославља — оно што би требао стално да ради. Лијеп је обичај свадба, и паметан: ту се слави мушка сн:га способна да створи и женска љубав од природе припремљена да одржи нови живот, да не остане земља без људи и њихове сталне борбе са свим и свачим. А, мени се на тим свадбама највише допадало оно кад дјевојка, тек доведена, још с коња баца на младожењину кућу јабуку са сребрном паром унутра. Та јабука претставља срећу, а око ње се грабе и сватови и они што их дочекају н обично јој не дају да падне на земљу. Многе од тих невјестичких ј=бука пале су ми У руке, по томе, а и по неким другим знацима процијењено је да ћу бити ваљан човјек и био сам, но узалуд! Ево виђ' шта се учини од мене...

Стари Рељић сиса развлажену цигарету, замишљен и потиштеч и као да га не слуша. Тек на крају подиже главу и одговара. тужним погледом као да вели: „Зар и ти, Тадија Чемеркићу, тражиш утјеху од мене, слабог старца2“ Чемеркић се на тај поглед само осмјехну и продужи:

— Код нас ти је сад стање такво: партизани су као они сватови-отмичари: пошли и уграбили и доводе народу невјесту-слободу. Учени људи ту свадбу зову револуција, а ја не могу него како сам научио: свадба, само велик:. Близу су стигли сватови, чује се њихова пјесма и шенлук, а дјевојка — правда и слобода, мени се чини да су оне уједно — припрема јабуку среће да је баци. на шљеме. Све је то добро и лијепо боље и љепше од свега што човјек може доживјети. Само, шта ја здрав и жив овдје лежим — то је црње од гаврана. Не могу да уграбим ту њену јабуку, не могу чак ни да прихватим сватовске коње и одјашем их до појила; ништа не могу од онога што би требало...

Посљедње ријечи подвуче јаким гладом пуним, умјесто туге, горког презира према самом себи изгледа. Карташи се окренуше да виде ко се то свађа кад нијесу они и би им мучно да гледају како се Чемеркић хвата рукама за главу и продорним гласом, као да луди, пита:

— Шта радим јар — а затим одговара — Пландујем, зајед—– но с овом ништаријом! — и руком показује на забленутог Ива Маргића. _ =

Као да се нечег сјетио, Чемеркић скаче са земљане пећи и звецкајући оковима иде према уплашеном човјеку с чворугом.

— Је ли, бре! — виче и показује на његов грб. — Што ти не скидаш то ђубре с капе» Носиш ли то да ме изазиваш или да се покажеш као добар четник Скидај брзо!

Маргић збуњено скида капу с главе и покушава да је скрије у џеп, али му је Чемеркић бијесно истрже, откида и гази двогла– вог орла и коси кргт, а капу снажним замахом баца у решетк=отвореног прозора. |

БУ