Naša književnost

228 - : " Књижевност

— Богами, ово слути на добро! — смије се дробњачки гуслар. —- Хе-хе, почео Тадија да гази краљевске кокарде; подрж-боже, само још главе, па ће добро бити. "

— Главе сам оставио бољима, да их они скидају — незадовољно одговори Чемеркић и спусти се на најближи лежај да склопи очи и испружи уморно тијело.

Сан га одмах ухвати, и одведе на беспутне бјеласичке косе гдје вјетар хуји у боровини, а из невидљивих катуна скривених у долове допире крупан лавеж торних паса „хум... ум... р-рум.-. рум“. Он као да је заборавио пут и циљ пута, зна само да ће на тој коси морати да сачека ноћ и, као толико пута раније, баш му је драго што је ноћ далеко и што има још доста времена да се изгрије на сунцу успаван једноличним бренчањем овчарских звона. Чека га мучно ноћно путовање, треба се за њега припремити слатким сном густим као јесење млијеко... Само га узнемирава неко танко цвиљење, металан шкргут који потсјећа на неподмазане шарке, и он, отварајући очи — види Риста Обрадовића на вратима како уводи три нова затвореника и како без ријечи, угаснулим очима и сувим уснама броји људе у соби. У мртве жандарске очи одједном удара жута влага и мутнина, црна шиљата шубара сама од себе се пропиње увис; гласом у коме су смијешно скупљени мржња, ужас и плач, он виче, јеца и вришти:

— Камо још два човјека Немој да се шалимо, главама се

играмо... Гдје су, кажите2... И, не чекајући одговор који зна да неће добити, затвара и забрављује врата а из ходника се чује како отвара ћелије редом једну за другом и како се свађа с Тањићем који упорно десетак пута понавља да никад није био комуниста и да зато неће да иде у комунистички казан. Најзад је поднареднику успјело да убаци у скупну каушу и рјечитог дјеловођу и Рудњака, па уморан од узбуђења и задовољан успјехом, кези се, мислећи да се то он осмјехује, као сушта злоба, и затвара опет врата.

Чемеркић гледа како се Рудњак повлачи у најдаљи кут собе с очигледном жељом да живи до посљедњег секунда и како Тањић остаје уз врата с чврстом намјером да се и даље свађа и расправља с неправдом која му је учињена. Мада у свему неслични један другом, они су, заједно с Вељком Књажевићем и Ивом Маргићем, разголићена ругоба страха и слабости од које би Чемеркић најрадије окренуо поглед у земљу, у таваницу или у ружне грбаве зидове — али су му очи непослушне и сваки час из њих излијећу отровне стријеле презира падајући час на једног час на другог од слабића и увлачећи га тако у нијему распру с онима које презире.

А око посљедње тројице тек доведених новајлија окупили су се у међувремену затвореници, тече нека занимљива прича у којој има и осмијеха и правог смијеха и весеља чудног за такав дан. Види се да говоре о партизанским побједама и четничком слому. Но-