Naša književnost

п

Ш.

„Никада ови људи нису говорили ни

о чему другом до о форми. О осећању,

о карактеру, о животу, — ни речи.“ (Жан Кристоф у Паризу).

Тешко је код Ролана оделити књижевно од човечанско-политичког дела. Дело је велико и обухвата пут кроз половину столећа. Све фазе развитка, заблуде, противуречности и њихово савла“ бивање. Тако је дело и формално-естетски подложно развитку. Па ипак је основно уметничко осећање јединствено. Она иста рука која је стварала Жана Кристофа познаје сен у доцнијем делу Очарана душа.

То дело У служби је људи. Оно тражи истине живота да живот измени. Али не изграђује свој садржај на забелешкама из обиља стварности. Његов пријатељ, пролетер Горки, који се успиње из низија социјалне беде и, на претстражи столећа, учи своје доба азбуци човечности, пролазио је кроз пунгле и земље. Све је видео, проникао све слојеве, испитивао и истраживао стварност. Потом је црпио из обиља догађаја, катастрофа и доживљаја, и писао је о ономе што је видео. Ролан није изграђивао свет својих књига на материјалним доживљајима. Идеја, сан, воља — -инспирисали су његово перо. А за оправдање, за доказивање, за победу тих идеја, из арсенала света узимао је ансамбл људских личности. Те идејне романе — моралну филозофију, придике против мана времена истављао је насупрот литератури на почетку овог века.

Грађанска литература личила му је на вашар задовољства, на забавно предузеће једног болесног, суморног, равнодушног и уморног света. Очима Толстоја гледао га је, разбрбљаног, празног, сладострасног, лажљивог. Жан Кристоф — Ролан каже, да су они који су водили париска позоришта на прекретници столећа сјајно умели да „прљавштину и осећања уједно стопе, да врлини дају дах порока, а пороку дах врлине и да на главу поставе све односе између доба, старости, полова, породице и наклоности“.

Ролан је видео недостатке једног несавршеног света, али није увиђао њихову законитост. Зато је био у опозицији према његовој целини: „Његовој публици ништа не значи, говоре ли они истину или не. Главно је да говоре забавне ствари.“ Он је рекао „не“ тој уметности, која је одражавала болесно, хипокритско, кулинарско једне распадајуће, изумируће класе.

Његов први велики роман, „Жан Кристоф“, једно је од најзначајнијих прозних дела овог столећа. -

Носиоци његових идеја пуни су љубави према човеку. Они су пуни патоса правичности и активних захтева за деловање. Моралист Толстој и Бетовенова човечност која је свет обухватала, инспирисали су фантазију младог Ролана. Аналогија времена су можда Роденови Грађани Калеа.

205. ЛИ 4

3, СМ

5 ИН 2 . о веоге