Naša književnost

Заробљеници — добровољци

Није знао Тоза, а овамо неки вајни ратник и ко зна колико је људи он сам у прошлим ратовима заробио! Али онда био други ред. Врховна команда ти нареди да погинеш, али да се предаш то ни Врховна команда није могла да ти нареди. Док сад... ХМ... ево га: потпуковник из Врховне команде чека да га командант Боке преда непријатељу!.. И Тоза испао сад као неко сироче пошто нема кога да и њега преда. И хоћеш-нећеш, сад ти не преостаје ништа друго но да замоли старог другара да каже за њега неку добру реч команданту не би ли и њега са осталима предао. И замолио та, нема шта да кријемо. А Власта осмотрио ствар, размислио и одговорио да то неће ићи. „Јер то, брате, иде по јединицама, него ти лепо да пронађеш где ти је јединица, па са њом. ,

— Ама куде сад да гу нађем — упитао Тоза и признаје да му грдну муку задао... -

„Прича Тоза. Блуза му откопчана, али оковратник и овако једва да му обухвата гушаво грло, па је сав расходован. Али развезао му се језик. Везе чика Тоза и не чека да га питаш. Јер то, како је он изгубио своју јединицу, „тој га нигде нема; тој га нигде нема и тој се никад неје чуло, господине!“ Јер он је био шеф менаже команданта Ш армије, а своју јединицу изгубио је због тога и на тај начин што је његов командант побегао, а он јурио за њим са печеним јагањцима!

— Ја сам, — прича чика Тоза, — био у Драчеву код Скопља. То је било 6 априла. Увече је армија била премештена у Штимље. Ту смо седели један дан. На ручак дође и један грчки потпуковник, те ручао с генерала и с други официри. Увече седомо да вече рамо. Вечерали ми, а они, жене киселе, ич ми не казују да ће буде о'ступање. Поједоше. што поједоше, а печени јагањци остадоше за сутра, за ручак. Они си отидоше на спавање. У неко доба ја се пробудим и некако ми чудна нека тишина. Пробудим водника и по. шшљем га да види шта се ради. Кад он дође и каже: „Сви побегли!“ Шта ћу ја сад, реко'. А с мене још осамнајес војника. Решим да се склоним у шуму, па одатле да ватам пут за Косовску Митровицу. Наиђе капетан Душан Ђорђевић.

— Шта ћеш ти овде, ча Тозог — пита.

— Така и така ствар, — кажем. х

Одемо ми заједно у школу и тамо ти ми нађемо два телефона неоштећена и целу армиску аркиву. Покушамо ми сад да тражимо команданта армије, па ало овам', ало онам', око четри сата у зору нађемо га у Косовску Митровицу. у 4 |

— Знам ја за вас, — каже ми мене генерал, — него, каже, чекајте ви тамо, сутра ћу пошаљем аутомобил по вас.

— Разумем, — кажем му, — него туј су и они печени јагањци што остадоше од јучер. Ни |

Али он пресече везу. „А, мислим се ја, ја ли тебе да те јурим «с печени јагањци!“ У а

| | |