Naša književnost

Свадбо

вршили. Ту је уз Тадију и грбави Иван Рајчић, који се у посљедње вријеме од њега не одваја, затим два ћутљивца — Окиљевић и Ојданић који изгледа воле свако друштво у ком не морају говорити, па Мишо Вуковић са студентима Лукићем и Љешевићем и Томељић који, откако му је и отац ухапшен, више не добија дрво за рад и не зна чиме би друго запослио руке и очи. Они будно прате чудног читача чијим се пјесмама не зна броја као што ни његово памћење нема краја, и спремни су да сложно и одмах истјерају из свог круга сваког ко би својом непажњом покушао да им наруши ред и прекине уживање.

Ето: аргатин је напустио рад на тврђави Ђурђеве Јерине, на тврђави која се неће дуго одржати јер је грађена муком и кулуком више него опеком и малтером, и одлази „човјек сиромашан“ с будеком на рамену, тим јединим другом и оружјем, путем на коме га чекају камџије и понижења; чврсту душу има тај човјек, добро сноси ударце, а „кад га је мало забољело“ — свали с коња турског младожењу и узима његово оружје... Све тако просто и природно и толико једноставно, а осветнички лијепо. Чак је и правда, 0 којој не води рачуна ни слијепа природа ни зла судбина ни људски плашљивци и насилници, задовољена чином осветника и вијенцем који му пјевач пружа. И како све то лијепо каже пјесма — та једина сестра у невољи! Какве ли ће тек пјесме доћи, и о каквим сложеним љепотама јунаштва, у оно свијетло вријеме чија зора пуца партизанским рафалима на сва окна и сва врата широм земље!..

Мало даље од те пјесмом занесене и увијек бројне групе, на лежају између зидане пећи и врата, води се тих и сасвим друкчији разговор: Мано Радоњић лукаво и на свој начин наговара Маргића ла набави бар још пола литра ракије:

— Видиш ли ти, Иво, — шапће блиједи младић и тужно _спушта поглед, — гдје смо нас двојица запали и заглавили2..

Маргић још увијек гледа празним и блесавим погледом човјека ошамућеног страхом. Чворуга од Куковићевог штапа већ је ишчезла и једва се познаје мјесто где је била, али му је у међувремену лице упало и потамњело и очи добиле жутичав мученички израз и боју. 3

— Све су ово око нас комунистички комесари и команданти, — тихо продужава Мано, — они бар знају зашто гину, спремили, су се на то па им је лако бити храбар. А ја и ти, Иво, гинемо као брави у незнању, то је оно најжалосније...

— Мано! — грчевито га хвата за руку Маргић са сузама У очима и гласу. — Немој, молим те! Кад те молим! — И знаш, неће они сви ни изгинути, — каже Мано с нешто

веселијим изразом, као да је пристао да промијени разговор сложни су, довитљиви, спасиће се виша половина! Еј, навикли су они да се боре!... А ја и ти, Иво, ко ће нас да спасава>г Ти имаш стрица, боље да га немаш... И жену, а жене се данас лако сналазе..,

— Мано! Јесам ли те заклео: немој ме мучити, — моли Маргић, али се Мано и не осврће на то.

пр

таи

= оав

ови

ние

пе