Naša književnost

ИН У пару у

аи

62 Књижевност

— А мени је бар то лакше: ни стрица, ни стрине, да се нема ко овеселити кад ме нестане са свијета. Моја жена неће остати удовица као твоја, а жао ми је што немам дјеце: бар она би причала да су им четници оца заклали у Биоградској Гори ил' на Брези...

Маргић га више не слуша и не моли него на уздрхталим ногама долази до врата и зове „наредника“ Обрадовића. Кроз рупу на вратима гура му у руке зеленкасте и румене банкноте лира, а пошто се то често понавља — зна се зашто. Више нема храбрости да се врати на лежај него као прикован за врата чека да се појави позната црна флаша Милене-кафеџинке. Радоњић, не Маргића него ту флашу, дочекује с таквим осмјехом да ни Иво не може да се не осмјехне. Онда сједну, подвију ноге по турски и с првим гутљајима почиње топло, али краткотрајно пријатељство у току ког се њихова мишљења о свему и у свему слажу.

Посматрајући ово пријатељство, Чемеркић је дошао до закључка да њихово омиљено пиће мора да садржи у себи неки свадљиви талог. Имао је разлога да у то повјерује, јер, чим се приближе дну боце, почиње ситно а затим све крупније боцкање и пребацивање са сталним порастом увреда. Радоњић одједном почиње да се сјећа како му комшија и пријатељ Маргић у тој и тој прилици није дао пиће на вјересију, а Маргић му као из списка набраја неплаћене дугове и закључује да све има своју мјеру па и повјерење; онда први запотеже питање Маргићевог неограниченог повјерења у униформу жандарску па карабињерску, па четничку — а други неко вријеме увријеђено ћути и шмиче на нос а затим гласно изражава кајање и кори самог себе што уопште разговара с једном пропалицом.

— Гдје су ти сад они онолики жацмани — боцка га даље Радоњић, — нек ти помогну! И онај Добранић, четнички главешина, попио ти је десет бурила ракије, што те не извади» Таман ми је мило што су те овгко уредили! — ликује и пљеска рукама и пућка уснама и цупка и звиждуће да изрази своје велико задовољство. — Све су четници наопако радили, ал ово им је једино поштено: што су тебе овдје довели!

— Добро, добро, запамтићемо и то! — пријети Маргић неодређено и безнадно, по навици кафеџије који памти и неисплативе дугове.

— Запиши на зид и поручи својој удовици да прочита, јер ће га иначе покрити копрена заборава! А за наплату узми ону моју троспратну вилу у улици Куков-Дана.

Понекад дође и до крупнијих ријечи, али увијек Маргић први попусти, окрене леђа пријатељу и заспе покривши очи капом да му ни оно оскудно свјетло не смета. Тако та свађа потраје до вечери или најдаље до сљедећег јутра, кад се пријатељство опет обнавља већ описаним током.

(Наставиће се) Михаило Лалић