Naša književnost

64 Књижевност

кратко време доживи своју суперстрахоту. Једна од парола данашњице лежи у речи супер: што боље или што горе — то је уосталом у модерној пракси свеједно — али надпретити, надуплашити, надбити, надубити. Даровити људи од данас знају за низ суперратова, суперсмрти. Зар да човек једнолико тактизира и препреденствује, једнолико да мрзи, прети и свети се! зар да човек једнолико буде просечан, досадан, глуп! зар да човек једнолико страда! зар да стид и срам једнолико дејствују натерујући, по старински, црвен У образе и у савест! Не, не! Ако, рецимо, Цезарима стоји писано да ће кроз „плиму времена“ увек бити убијани — то је по Шекспиру, а Шекспир, молим, био је такође даровит — онда нека то буде, у низу случајева, убодима мачева, отсецањем главе на пању, гушењем јастуцима, гутањем отрова последње хемиске усавршености, сагоревањем у пламенима бензина. И тако даље и даље, кроз „плиму времена“. Неки примитивни народ на острву, тако читамо, решио је да свога Цезара натакне на јаку удицу и пусти га у море да му тигар-ајкула, она што једе људе, одгризе доњу половину тела, а горња да остане на удици и позабави очи и срца даровитих судија. Али тигар-ајкула није разумела стил, сматрала да терају шегу с њом, ударила чамац репом и преврнула га, и онда рашчеречила и другу половину Цезара и обе половине једнога од судија. Бива ето и таква режија, код примитиваца, наравно. Да наведемо још један пример, рецимо, како су у току времена режиране окупације. Енглези су издржали три окупације, и трпели, наравно, под туђом управом, али са свечаношћу забележили у својим историјама користи и наслеђа од бивших својих окупатора. Римљани су им утувили идеју: да сви на острву имају да се уједине; и показали им чудо: кад се направе путеви, земљин лик се измени, и живот људи процвета; поклонили су им и свој дивни језик. Окупација Викинга скандинавских донела је Енглезима вештину грађења бродова — зар се у скандинавском епу не помиње викиншки брод који се тако даје смотати да стане у торбу — научили их морепловству, развили у њима карактер оних који се неустрашиво носе с океанима, и, најзад, научили их причати и:измишљати приче и баладе. Окупација Нормана научила је Енглезе говорити француски — и данас је у церемонији објављења закона које је краљ потписао, уобичајена звучна француска реч: Ге гој је мешћ; научили их лепшим манирима; увела ред по парохијама и контролу у држави. А Арапи У Шпанији, хја, било је и ту свачега, али окупатори оставише Шпанцима архитектуру, елементе музичких мотива и поезије, показаше склад боја, капнуше у шпанску крв мало пунокрвне своје крви. Шпански песник Антоније Марадо — наш савременик доскора осећао је то и памтио са захвалношћу, и написао стих: „Ја сам Арапин шпански.“ и тако, редом, друге и друге окупације, што боље и што горе, све до оних које смо ми познали суперокупације гениалних џелата свих родова оружја, свих мучитељских оруђа.

Од свих нешто раније изређаних режиских података за нас је можда најзанимљивији податак: да и стид и срамота имају да се прережирају. За нас, мали и умерено даровит народ, у питању стида све је још по старом и старинском. Једна режија: повређени наш стид јако боли, и стид најпре осећа кал смо ми другога повредили. Умерено образовани као што смо, многи међу нама знају за древни спев Гилгамеш иу њему већ мотив стида, и какав мотив: