Naša književnost

Један живот у овом времену ! 7

који су ме остављали да живим: бога „човечанство“ и бога „слободу“, да бих служио једином богу „револуцији“.

Мудрац је онај који поучава. Али мудрац је и онај који поучавајући и сам учи. Корак по корак, прониче Ролан суштину и лик грађанских идола. „Ово су биле заставе: слобода духа, право слободне свести, право индивидуалности. Са колико наивне и одушевљене страсти смо их бранили... не водећи рачуна о томе, да су те ствари које смо бранили биле само заштитни жигови трговаца, који су их експлоатисали на своју властиту корист.“

Али од конзеквентне револуције још га је делило непоимање непријатељског става колектива према индивидуи.

„Хтео сам на бојно поље револуције извести вечите, велике снаге, још у крварењу, које смо спасли из рата народа“, писао ја Ролан у свом животном билансу. „И данас као некада верујем, шта више и сигуран сам у то, да је ново бескласно друштво додуше дете класне борбе, али и наследник велике етичке заоставштине на коју грађанско друштво нема више права.“

На прагу 1919 године написао је Ролан свој проглас интелектуалцима Европе, разједињеним понором мржње и цензорима генералних штабова: „Ми, некада пријатељи по раду и духу, пре пет година остали смо усамљени на земљи, раздвојени војскама, про-писима цензуре и мржњом зараћених народа. Али данас, када ограде падају и границе се лагано опет отварају, обраћамо вам се позивом пуним молбе, да нашу некадашњу другарску заједницу опет успо» ставимо, Али у новом облику, чвршћу и отпорнију но раније.“

Као што се раније борио против рата, борио се и против овог мира, који то уствари није био.

Августа 1919 објавио је проглас за братимљење мануелних и духовних радника: „Ујединимо се, дакле, радници мануелни и ин-

телектуални, ми сви који верујемо у могућност једног слободнијег, ·

достојнијег и срећнијег света, у коме ће се снаге производње и духовног стварања хармоничније повезивати, уместо да једне друге уништавају... Неуморни смо у нади да ће интелектуалци пут осветљавати, а радници га изграђивати.“

„Али сам се чувао“, писао је Ролан двангестак година касније, „да интелектуалној елити дам приоритетно право на рачун радних маса, као што је желело самољубље мојих разних колега, који су наивно били убеђени у преимућства своје касте.“

1920 изишао је роман Клерамбо. Роман је уједињавао мисли Роланове из те епохе. То је историја једног честитог грађанина који кроз доживљај истине од бучног патриоте постаје борбени пацифиста кога маса убија. Маса се још увек јавља као супротни пол индивидуе. Годинама још мрачна слика доживљених ратних психоза маса као сенка прати Роланову свест. Маса је статички појам у свести идеалиста. Она се налази као супротност наче-

па