Naša književnost

СВАДБА _

У томе им прођоше мрачни кишни дани испуњени грмљавином :4 из облака и паљбом с Лима и Јаворка. А у први ведри дан, док су : осуђеници уживали у поподневној шетњи по просушеном дворишту, поче борба на стрминама изнад липовске котлине. Почело је тако изненада и све одједном, да се Ристо Обрадовић, који је стајао замишљен пред вратима стражарнице, трже, усправи и избуљи очи, јер му се, као што се често догађа кукавицама, учинило да је то сасвим близу. 3

— Анђио с тобом, Риџале! Ти се ваистину препаде, — наруга Е му се Чемеркић. — Не бој се, јадан био, није то тешко, само треба 5 претрпјети. 3

— Шта претрпјети» — упита Обрадовић, трудећи се да збрише трагове своје тренутне слабости. 5

— Смрт. Она је тешка само првих десетак минута, а послије се човјек навикне и огугла и баш га брига за цио свијет.

— А ти се изгледа овеселио, чекаш партизане да те ослободе»

— Чекам да ме извуку из овог твога тора, и баш сам се овеселио ако ти је мило знати како се осјећам.

— Ња! Ња! Ња! — и Обрадовић те отсјечне гласове пропрати троструким одмјерањем од шаке до лакта. — Ово да те осло- | боде! Шипак! Мафиш! Сјутра Њемци стижу, једна дивизија од Пећи а друга од Пријепоља. "8

— Благо теби, што ће те од њих сунце огријати! — потсмјехну се Тадија.

— Тебе неће, ни од њих ни од другога, зашло је твоје петокрако сунце.

— Нек залази, изићи ће опет да угрије сиротињу, а твоје се гаси за вавијек.

(С парничења о сунцу и истоку лако склизнуше на распру о кокардама, на кавгу о застави и оружју, о празној слави јунаштва и срамној користи издаје — празнећи један на другога огромне резерве дуго гомилане мржње. Били су се већ подобро загријали свађом, те и не примијетише да је она чарка на Липовским Гребенима, повод њиховог кавжења, престала исто онако изнеч нада као што је и почела — кад их растави Томељић узимајући ; Тадију под руку: у

Пи У ан ји ће ут