Naša književnost

ГДИН У 4 аб се и ЕУ = ~ рај виа 3 А оте на А зу

222 4 а Књижевност

— Ајде, копља сте поломили а сабље су вам се затупиле, негдје другипут ћете се ухватити кост уз кост.

— И ја мислим да ћемо, — пристаде Тадија. — Све ми се нешто чини да су код њега кости погрешно размјештене и да му се морају друкчије удешавати.

Вијест о доласку њемачких трупа, случајно измамљена од Обрадовића, забрину осуђенике који су мислили да их више ништа неће моћи да забрине, Прије два мјесеца тај долазак за њих не би значио ништа нарочито — можда мало друкчији, лакши и часнији облик смрти, ништа више. Сад је то био слом посљедњих, несебичних и најљепших нада заснованих на партизанским побједама. Војска слободе неће моћи да уђе у Црну Гору, која је једва чека и да У Њој створи тврђаву каква би само ту могла да буде; партизанске породице, то живо робље намучено, неће стећи заштите; златни снови о слободи и освети одлажу се у недоглед... Све што им је блажило предсмртне часове и помагало да одрже понос сад нестаје и топи се.

Како несрећа никад сама не долази — појави се и њена прат ња. Новајлија, који је пред ноћ доведен у затвор, исприча да су Вуко Недић и Милош Јовичић из оне прве, Талијанима предате групе затвореника, још одмах по одвођењу из Колашина стријељани на Цетињу и да је учитељ Савовић с још некима погинуо при по“ кушају бјекства.

Хладна туга и тишина завладаше за тренутак у скупној соби, а затим се чу тих и утолико тежи плач ЈЂуба Драгушића. Младић је био загњурио лице у јастук, али грцаје свеједно није могао да савлада. Тома Књажевић мукло' опсова неког и устаде да прошета, Рудњак је забленуто гледао у врата а јабучица под грлом му се трзала као да хоће да искочи.

— Ко овдје дође, нек отпише сваку наду! — закључи Мишо Вуковић с осмјехом нездравог спокоја на лицу, изражавајући тиме мишљење велике већине у соби и осјећање неког проклетства које важи за све под затворским звоном.

На те ријечи Тадија љутито потскочи:

— А зашто баш да отпише» И зашто баш сваку наду2... Буди моји, ја оном Риџалу ништа не вјерујем! Ни оно за Њемце а ни друго. То је лукав гад, син седморосисе кучке! Умро би ако не слаже, је л' овако, Рељићу2

— Таман тако, — одговори старац као да је једва дочекао ово питање, — Ко би Ристу вјеровао, У вјеру му уљегао! Оно, поган, има такву дужност да лаже и обезвољи људе.

— Па и да дођу, — настави Чемеркић, — шта ми је тог Као да се партизани нијесу и прије сретали с њиним дивизијама. Бато мој, нијесу они тек од јуче почели да ратују и није им први пут да се погледају с Њемцем! Је л' овако, јаки пријатељуг — обрати се сад Томељићу, ј