Naša književnost

Свадба 228

— Право збориш, комшија, ево ти рука за то! — одушевљено потврди овај, навијајући на шалу, која је у оваквим тренуцима потребна као ваздух. — Само ми ти, кумашине, гурај право тако био

здраво, па ћемо већ некуд испливати...

— Право, него како! Нема ти код мене кривудања и свакојаког туговања! То ја, пријатељу, не подносим. Камо онај гуслар, нешто ми се ноћас срозао у опортунизам. Дајте да му чујем глас!

Пронађоше гуслара и догураше га У средину. Он, нешто блеђи него обично, заузе своје уобичајено мјесто на пећи и, још увијек потиштен и збуњен новостима које се не дају заборавити, поче нешто крућим потезима који су одавали уздрхталу руку. Оне помало свечане и понекад разметљиве припреме обавезне код свих пјевача а срачунате на обуздавање слушалаца и њихове пажње, потрајаше дуже него обично, јер се гуслар дуго колебао коју пјесму да изабере и чинио напоре да завлада рукама и гласом. Најзад окиде реским кликом који шикну у висину као да хоће да пробије свод и кров над њим и одведе уклето људство у друге просторе, у висине и љепоте посљедње опроштајне пјесме:

Вук завија у гори зеленој, гракће гавран са јелове гране. Под том граном јунак ране броји, набројио рана седамнаест. Испод рана јунак проговара: "мрки вуче, не прилази близу, црн гавране, не надлећи често; ако су ми ноге поломљене,

ма су здраве руке у рамену,

и у глави очи обадвије. Опалићу танка џефердара, сломићу ти ноге све четири

а гаврану оба мрка крила...

Полако се придижу главе, постепено се враћа боја у лица и сјај у очи. Опет људи заборављају на окове који тиште и тјескобу што притиска. Расплињују се бриге и стрепње као привиди ружна сна. Према великој стварности борбе и пјесме, борбе која је циљ и закон и пјесме која је умјела задобити и изгубљене битке, губи се ситно и лично, заборавља изгубљено и све што је туга обојила нестаје заједно с њом као руком однесено.

Тако зађоше у посљедњу заједничку ноћ, а у зору — мукла хука тенкова показа да је Ристо Обрадовић једном у животу, иако нехотице, ипак рекао истину.

Преко Пећи и Полимља стизала је њемачка Прва алпијска дивизија испуњавајући долину Таре треском гвожђа и челика.

Та моћна војна јединица, покренута из Грчке, гдје се одмарала и спремала за Источни фронт, добила је Леровим планом задатак