Naša književnost

| Е т

224 ј Књижевност

да буде главна карика у јужном дијелу ланца за уништење главнине Народноослободилачке војске. Смјештена између талијанских дивизија Ферарије и Месине с једне, а бугарског Добровољачког пука, талијанске Венеције и Тауриненце с друге стране, Прва алписка дивизија је мајсторски припремљена. да буде предводник, матица и кичма овог дијела троструког обруча склопљеног око пролетерских дивизија. Црна Гора која се, заиста као ниједна земља, науживала ратова и нагледала осваачких војски, никад није видјела нешто слично: толико уређено и тако отровно, такву машину смрти сложену од стотина и хиљада плавих и румених младића у чистом рубљу и изглачаним чакширама. Четници, који су тражили начин и без успјеха покушавали да изразе добродошлицу овим аутоматима који су их тупо и презриво гле дали хладним сјеверњачким очима, брзо заборавише њемачки стаљинградски пораз и свој страх од руске побједе, и цијенећи по оном што виде, закључише да „Хитлер може водити рат још сто година, само ако буде имао против кога“. Није им било ни накрај памети да помисле да ће „партизански голаћи“ давати отпор и овој аждаји; ником не би повјеровали да ће кроз мјесец дана та хладним бијесом надувена сила бити исцијеђена у поворке крвавих чакшира и згужваних лица која проклињу рат и оног ко га је измислио, да ће стотине и хиљаде ових избријаних уображењака кезити потамњел, смрћу опаљене зубе у продолима дурмиторским.

На улазу у Колашин њемачку претходницу с тенковима поздравила је четничка стража а пред зградом Штаба ју је дочекао командант позадине, резервист и. „правник у цивилу“, заједно са среским командантом Лазаревићем. Чекали су да се тенкови зауставе па да одрже говор, али Њемци прођоше поред њих као поред турског гробља и, стижући, растурали су се по унапријед утврђеном распореду на излазе града. Већ само то било је довољно да се четнички команданти уплаше од предузимљивог савезника и да се замисле сваки за своју судбину. Некако се овим потврђивао невјероватни глас који су јутрос чули а који је говорио да су Њемци „на преговорима“ с Ђуришићем, чим је овај покушао да сен с њима понаша као с Талијанима, прекинули погађање и просто заплијењеног „војводу“ одвукли некуд према Београду. У ломоту и шкрипи моторизације, заглушени и пригњечени уза зид камене зграде, осјећали су како им страх расте и како се повећава са сваким новим тенком који пролази према Пазаришту и Смаилагића Пољу. Више скоро нијесу могли ни да мисле, само су, блиједећи од страха и јада, пребацивали „војводи“ и себи што се с њим повезаше. Ето, човјек коме су толико завидјели, дошао је у незавидан положај и постарао се да тамо не буде сам...

Почеше да стижу камиони с пјешадијом, а од Матешева са још непрестано чула и повећавала хука и тутњава мотора. Команданти брзо заборавише свој пажљиво састављени говор и почеше да се забављају тражењем спаса и излаза — наравно не бјекством, јер