Naša književnost

ИЦ аи кана лук

+;

Свадба 225

би их оно одвело у руке партизана. Лазаревић је био далеко довитљивији од оног „правника“ који је и на суботичком факултету једва извукао диплому, и он брзо закључи:

— Сад треба доказати, не спремност за сарадњу као с Талијанима, него крајњу послушност, просто укључење. Морамо им доказати нашу борбу против комуниста и замолити за допуштење да је под њиховим воћством наставимо. Добро је што су још живи ови партизани у затвору, као доказ...

Сад су били задивљени тим срећним случајем што и против своје воље нијесу стигли да униште овај спасоносни „доказ своје фашистичке дјелатности. Сљедећих тренутака њихове мисли, које су изгледа од страха изгубиле способност да се некуд крећу, остадоше прилијепљене за ту ствар и кад-млад њемачки официр нејасно запита гдје су партизани — они сложно показаше на затворске зидове и здања.

То што је њемачки вод одмах скинуо пушке с рамена и припремио се за борбу — Лазаревић са задовољством протумачи на свој начин.

— Сад ће их све потући: Њемац! Систем! Као сат! Све је код њега тачно, кратко и јасно! И имају право— друкчије се против комуниста не може ни борити.

Међутим, Њемци су се прилично зачудили кад се пред њиховим напереним пушкама без икаквог знака отпора отвори тешка затворска капија. Још више се зачудио Јован Марковић видећи на какав начин долазе ови нови савезници. Случај је хтио да баш он издржи њихов први удар. Прво су га њих десетак истовремено узели на нишан, док су остали, доста неучтиво за једну савезничку војску, разоружавали, дрмали, гурали и збијали у гомилу зачуђене и мирољубиве стражаре. Затим претресоше Јована Марковића, мувајући га да је све стењао; одузеше му револвер, раставише га са штапом, подсмјехнуше се његовој кили иза врата и, видећи да је сасвим безопасан, почеше да га испитују шта он ту претставља. Задуго их није разумио, па су морали да се надвикују.

— Ја сам шеф, командант! — раздрије се Марковић као да се нада да ће тиме опет успоставити своју пољуљану власт.

Њемци му рекоше да он није командант („ду бист кајн командант“) него само велико шајзе — али он то не узе за увреду, пошто није знао шта говоре. Надао се да ће му вратити револвер и чин све док га не угураше у групу разоружаних стражара, у којој се он истицао као туцањ међу кашикама, и без икакве њежности избацише све то на улицу.

Тек тада Њемци, још увијек с напереним пушкама испред себе, почеше да отварају затворске собе и да се чуде. Питали су затворенике, изгледало је као да то тврде, јесу ли комунисти; добивши потврдан одговор — тражили су пушке (јер изгледа нијесу могли да замисле комунисте без пушака као саставног дијела) под сла-

на са а оу дира“

И И ИК НАЈ

Мана пазе ' нааћњ

па књ.

уза УВ А

" 5 5 »

Виа а лема ара а ата а а со вавеа та ин аса

.