Naša književnost

НА иј В РАИ

РУТЕРА,

226 у Књижевност

марицама, под стварима, најзад под патосима. Једва у неко вријеме досјети се један од њих да се ту не ради о борбеној јединици.

== Арестхаус, — дрекну и показа на окове, а затим на алке и мандале, те црне наките окованих врата.

Уместо да одмах почну с убијањем, како је претпостављао Лазаревић и како су мислили и сами затвореници, њемачки војници су покушавали да се о нечем обавијесте, али се прије тога повукоше, позвани неком оштром командом, на улицу. У брзини су били заборавили да замандале врата на женском затвору, па је једна група храбријих дјевојака изишла, претрчала испражњено двориште и за трен ока поотварала све ћелије мушког затвора. Одједном покуља маса осуђеника на двориште, збуњена том изненадном слободом и не знајући куд ће, шта ће и како да је употријеби.

Тадија Чемеркић, који је изашао међу првима, био је један од ријетких који су тачно знали шта има да чине. Утрчао је у стражарску зграду, зграбио сјекиру коју је тамо скривао Обрадовић, једним потезом разбио свој оков, и треснуо њим о земљу. У ре– нутку кад је са сјекиром у руци изишао на двориште — видје како се Рудњак опрезно примиче оној стражарници покрај зида у задњем дијелу затворског круга. За тренутак Чемеркићу би скоро криво, затим позавидје оном страшљивку и себичњаку, најзад му дође да преда сјекиру неком од другова, нека се сами сналазе и спасавају, а он да хвата пут за Рудњаком. Али су то биле само мисли, скоро не ни жеље, а он је, њима упркос, с два три скока стигао до пања за сјечу дрва, позвао оковане другове да ту дођу и почео да откива далеко брже и вјештије него што би то радио Џогаз. Био је ослободио гвожђа скоро десетак људи кад чу да се опет капија отвара и Њемци наилазе. Није се окретао, да не губи вријеме, само је стезао зубе и грчевитим кратким ударцима сјекире продужавао да кида гвоздене везе. Једно кратко вријеме су војници Прве алпинске дивизије с интересовањем посматрали шта ради човјек с кожном ка“ пом. Један подофицир поче да виче на њега, али се Тадија правио глув и продужавао свој посао мислећи притом да је много љепше погинути у оваквом раду него рецимо у бјекству. Ову посљедњу, намеру — да погине ослобађајући или бар припремајући људе за слободу — осујетише му другови који нијесу хтјели дозволити да због њиховог откивања погине такав човјек као што је Чемеркић. Одбише се, а он, пошто није имао шта више да ради, осјети тежак умор и испусти сјекиру. 5

Њемачки подофицир нареди да затвореници узму своје ствари — преводио је Обрен Тањић, — и да се построје „фунф-фунф“, пет по пет, пред капијом.

— Што да узимамо ствари, кад ће нас и онако одмах потућиг

— бунио се Мишо Вуковић као да му је ношење ствари, којих није ни имао, било теже од овог другог.