Naša književnost

Свадба 227

— Само да нас заварају, — одговори Лукић, који је одједном уобразио да већ добро познаје систем њемачких превара. — И да нам је теже бјежати, ако се и могнемо уопште маћи.

Ипак, угледајући се један на другог, а и да прекрате чекање, прикрију немир, или бар мало продуже живот и одложе оно што мора бити — људи почеше да узимају ћебад, торбице и уопште лакше ствари и боље залогаје хране. Неки већ успут почеше и да једу, да бар тиме запосле вилице.

С постројавањем је ишло нешто теже, но и то се једном заврши. Капија се отвори и, уоквирени са два реда бљештавих бајонета, затвореници изађоше на улицу обасјану сунцем и стијешњену густим редовима освајачке војске.

— Ово ти је згода, — рече Чемеркић сасвим разочаран. — И руке слободне и окови не звецкају, а опет немаш куд маћи. Ал' бар имамо мушкет-параду што је такве нико у Црној Гори није имао. Испрсите се, људи, нек се види да нијесмо слаботиње.

— У корак, нек виде и Њемци да овдје има комунистичке вјере и воље! — захтијевао је Мишо Вуковић, који је тек данас постао говорљив, предузимљив и зачудо ведар. — Данас овдје претстављамо Црну Гору ми а не четничке паликуће. Да се не осрамотимо, него одмах на стрелишту пјесму из свих грла да им уши проглушимо, сви, ко зна и ко не зна пјевати!

Ова последња напомена такође је била умјесна, јер је познато да се велика већина Црногораца и у радости уздржава од пјевања под изговором да не зна пјевати, што је уствари и тачно и разумљиво. — У корак!.. У корак! — пронесе се кроз колону.

— Да бар на смрти будемо достојни другови пролетера и црвеноармејаца!.. И стварно: блиједи, уморни, чекањем смрти намучени људи, погружени и погрбљени, у дроњцима, биједом наружени, рђом попанули, немоћни и презрени — одједном усправише главе, учврстише кораке и пођоше крепким пркосним маршем чије је отсјечне ударце пратило језиво звецкање оних још десетак преосталих окова. Били су убијеђени да ће им пут бити кратак и да ће ово мало снаге бити довољно да их донесе до краја.

Нијесу прешли ни педесетак корака, кад с чела пође узвик неког веселог чуђења праћен заједљивим повицима. Задњи убрзаше ход, гурајући оне пред собом и кварећи редове, гоњени плаховитом радозналошћу људи који осјећају да већ ускоро неће имати прилике да ма шта ново виде. Оно: што су сад угледали заиста је заслуживало да се узвикне од чуда.

; Пред њима се ширио трг, добро познат али сад сасвим друкчији и наизглед смањен, јер га је свуд насколо окружавала тамно зелена маса укипљених људских фигура под шљемовима. Средини трга прилазила је, и сама окружена свјетлуцавим бајонетима, четничка колона двојних редова и врло жалосна изгледа, Ишли су

о