Naša književnost

Е и : К у зе ЈЕ Е

228 ; Књижевност

клецавим ходом, погнутих глава, блиједих лица, с пушкама окренутим к земљи, — као на покајање, посљедње причешће или сопствени погреб. На мјесту гдје су прије пола године били подигли трибину за дочек осовинског гувернера Пирциа Биролиа, која је послије мјесецима трунула на истом мјесту, ометала саобраћај и свједочила о четничкој срамоти — сад су њемачки подофицири разоружавали ту плаћеничку војску, јер није одговорила повјерењу ни извршила задатак. Четници су сами бацали своје неславне пушке, китњасте реденике и опасаче, муницију и револвере, па и саме кратке ножеве с траговима људске и дјечје крви, на гомилу. Због тих ножева, које су хтјели да прошверцују, а ради примјера за друге, премлатили су Њемци двоје троје њих на мртво име, па су сад они остали избацивали заједно с оружјем и своје криве и примитивне џепне бритве преклапаче. Кад затвореници наиђоше била је прилично нарасла гомила двапут изданог и презреног оружја које је много јада задало народу и многе мајке зацрнило до тог дана.

— За једнога бога, шта им је ово данас» — запањи се стари Рељић. — Шта их ово разоглављују, које ли ће добро бити сад» и признаде да у свом знању не може наћи одговора.

Чемеркић је ту ствар посматрао са једног другог становишта. њему је било несхватљиво како једно читаво људство, још увијек до зуба наоружано, може тако једноставно предавати оружје туђој војсци, умјесто да се ослони на своја брда и планине сад већ сасвим копне и зелене, Он бар дјелимично нађе одговор на то своје питање:

—- Навадили се официрчићи на капитулације, па им се чини живи нијесу ако бар једном годишње не клекну пред неким. Само ми је чудно што их оне блесе, војници, слушају Или су опет го спода пронашла неки начин да им подвале»

И у тој претпоставци било је истине. Дан уочи тога неки од лукавијих четничких официра, процјењујући, уосталом сасвим тачно, да њемачка команда нема разлога да буде задовољна њиховом јадном и жалосном борбом која се састојала од непрестаних пораза — послали су неке своје непокорне и колебљиве чете или водове у Колашин да тамо искусе нешто од познате њемачке њежности и учтивости, а сами су се склонили да прво виде како ће тећи ствар. Додуше, нијесу могли предвидјети њемачку стрепњу од енглеског искрцавања и вјероватне могућности да „невјерни и авантуристички“ четници одмах послије тог искрцавања промијене савезника и пређу на јачу, англоамеричку страну (што је у основи било главни разлог овом разоружавању) — али је та опрезност добро послужила, бар тих првих дана, овим кукавним четничким вођама. Њихово људство, које је заноћило или у току ноћи стигло у Колашин а зором пробуђено хуком и шкрипом, продорним крицима машина и лавежом Њемаца, буновно и престрављено, сад је проклињало те своје вође и своју непоправљиву лаковјерност, про-

.