Naša književnost

Ма а ај и“. ин

Мт ни И НИ И

230 Књижевност

Одмах иза трафике насип се спушта У равну ливаду украшену вјешалима, прошарану баштама, ишпартану плотовима и засјечену обалом ријеке Свињаче. На бријегу преко ријеке налази се Бреза с осам стотина партизанских гробова, без знака или са слабим знацима, растурени у клечју и чкаљу по црвеним вододеринама на подножју брда. Та Бреза с дивљом и неплодном земљом жедном крви испуњавала је мисли, граничила жеље и хладила наде колашинских затвореника већ годину и по дана, па није чудо да су и тога 14 маја многи из дуге колоне затвореничке често погледивали према мјесту са кога су сву зиму слушали стрељачке плотуне, мукле и глуве у сутоне. Мислили су и сад да ће то бити крај њиховог хода и видјела. Питали су се само што их Њемци воде тим путем, кад је много ближе преко Пазаришта, али се онда сјетише да ови свјетски пљачкаши не морају познавати дужине путева око Колашика и да то за њих није ни важно.

Мало их зачуди кад, пролазећи поред насипа, видјеше под овим дрвима и око трафике набијену четничку масу без оружја а и без штапова, погружену а не као обично веселу кад су партизанска погубљења. На степеницама и балкону штаба стајала је густа гомила четничких официра у за њих необичној замишљено сти и очигледно тужном расположењу, а ипак не заборављајући да се издвоје из прљаве, знојне и вашљиве масе.

— Вала су, чоче, ови нешто спустили дурбине и покуњили носине. Не може бити да је то само због оружја, мора да се не-

што добро ваља иза брда, — закључи Рељић и значајно се накашља. — Камо вам пушке, тољагари2 — обрати се Чемеркић онако ђутуре четничкој маси на насипу. — Што су вас то скупили саве-

зници, да неће пензије да вам дијеле»

Из масе му нико не одговори, зли са балкона Марића куће један љепушкаст и млад официр довикну очигледно у одговор на његове ријечи:

— Путуј, црвендаћу, не питај! Сад ћеш ти добити оно своје.

— Добићу своје, метак у груди као човјек. А ти ћеш добити магареће: самар, самар, самарчину да носиш! Под самером да липшеш, бре, туђа слуго!

Још је нешто викао, али више ни сам себе није чуо у огорченој галами стотина завађених и мржњом загушених гласова чет“ ничких и затвореничких. Ове двије групе, сад подједнако голоруке, сматрале су за потребно да једна другој кажу На растанку све псовке и клетве које је људско очајање створило и прелило у српски језик у току дугих вјекова. Чак и старинске ријечи као „поган“, „потраг“, „цкврња“, „верем“, „чума“, — васкрсавале су у сјећањима и куљале испуњавајући ваздух заједно с неславним појмовима новог времена, разним „квислинзима“, „макаронџијама“, „конзервашима“ и сличним блатом. Одоздо се лијепо видјело како се официрима надимају вратне жиле од викања, али се није могла