Naša književnost

ПРИ а и ји 4 РА

Свадба р 231

разабрати више ни једна реч. Само је слика била занимљива: нико не би могао претпоставити, ко то није видио, колико су ти људи, намијењени ратној вјештини, сва своја знања страсно пренијели у ову нератничку област; колико су они, увијек несложни и увијек спремни на лична извлачења из сваког окршаја, овдје били једнодушно сложили све своје снаге да Испсују и нагрде јадну затвореничку колону. Топтали су ногама, замахивали рукама, показивали како се замка стеже око врата и како би они радо повукли за конопац на вјешалима, туцали су невидљивог непријатеља међу нокгима палаца, плазили језике све до ресица, грозили се с још десетак начина мучења, черечења и погубљења које је по њиховом мишљењу чекало ове грешнике изведене из затвора. Али ријечи више није било него само промукло урлање које се у ваздуху над њима сукобљавало и водило бој са сличним или чак истовјетним затвореничким повицима. Њемачки војници, којима је све то дошло изненада, прво увидјеше да та ствар за њих није опасна, затим — да је врло занимљива. Почеше да се осмјехују и показаше склоност да пруже слободу зараћеним странама и да и они једном у животу буду само гледаоци туђе борбе.

Два облака мржње примицала су се један другом — управо, примицао се само један, јер су официри још увијек стајали на степеницама као приковани за њих. Ближење је праћено даљим нарастањем гњева, увијек изнова распаљиваног псовкама и увредама. Кроз мумлање и режање мушких гласова пробише као ножеви бритки и продорни крици жена-затвореница, које су у том тренутку биле заиста заборавиле на учтивост и прихватиле улогу сасвим супротну од помирљиве. То није могло остати без утицаја — људи пожурише ход и Чемеркић на њиховом челу убрзо се нађе пред степеништем Марића куће. Сад су били сасвим близу с непријатељем и гледали се лицем у лице и очи у очи. Као у жестоким бојевима треће офанзиве — кад су се сретали на кратком размаку и одморе између двије ватре користили за ону нарочиту врсту „убјеђивања“ псовкама, својствену само страсним биткама завађених друштвених снага — тако и сад почеше лично да се препознају, дозивају и спомињу једни другима све срамоте што су их знали, чули или измислили.

— Јеси ли ти то, Милошу Вуксанов, магарицо с палетушкама! дозивао је неки грлат затвореник комшију или познаника-официра, с којим се одавно није видио.

— А зар си још жива, авети петокрака2 Е сад ти је дошао крај!

— Камо ти сабља, јуначино, она што си је облио жутом крвљу бјежећи испред Вучића и полимских партизана»

т- Бјежао си и ти од мене, Мошино копиле; но ти бише кратке ноге, ухватисмо те.

— Још ћемо се ми ухватити, курво талијанска, држи ми се! ___М збиља би се ухватили у чврст загрљај смртне мржње у којој се рукама дави и зубима коље, у којој се не осјећа ни бол ни