Naša književnost

232 Књижевност

страх ни стид или гађење и ни хиљадитим се дијелом свијести не мисли на будућност (које и иначе нема, или бар изгледа да је нема) — али се у том тренутку, кратком и отсудном, показа све саврштенство њемачке војне машине. Јак троструки кордон постави се у трен ока на степениште и нагна официре да се повуку уназад а затвореничку колону одби на ливаду према насипу. Борбена страст је још кипјела с обје стране, официри су још показивали насладу што ће видјети задње трзаје жртава које су изручили њемачким џелатима, а затвореници су се окретали, искривљујући вратове у ходу, да им довикну још коју заборављену увреду.

Најзад, с размаком се и то стиша.

Ишли су ливадом према вјешалима у чврстом убјеђењу да је то посљедња мета њихових живота, да су их мајке родиле н одгајале само за тај хладни загрљај омче, да им је читав јадом испуњени живот с промјенама и варљивим надама био упућен само У једном, овом, правцу. Већини њих, скоро свима, сад се чини да све оно што су очекивали, чинили и покушавали да учине за себе или за друге — било само лудо и глупо насиједање шалама и лукавствима судбине. Сад им, дакле, као синовима Црне Горе, који су толико пута доказали како се умију тући против јачег, говорити истину, пуцати на неправду и ићи у борбу без неког рачуна о одно“ су снага својих и непријатељских, остаје само још једна дужност према својој земљи и њеном покрету, према живим и мртвим друтовима и познаницима: да покажу како могу стојећи И нетремице, с осмијехом, потсмијехом, презиром или чаки с пјесмом на уснама погледати смрти у очи и тиме је поразити.

Просто најахаше на стубове вјешала и застадоше крај њих не тражећи и не дајући никакво објашњење, као да је сасвим разу“ мљиво шта чекају и зашто су стали на то мјесто. Једна ствар их зачуди: видјели су, додуше доста касно, да конопци нијесу постављени. Сад су се у жубору гласова питали како то да хиљадоглава руља Њемаца ми четника, која само о томе ради и мисли (и изгледа само зато живи), заборавила тако важан дио припреме за погубљење.

— Зец уловљен, а ражањ у шуми, — нашали се Томељић изврћући народну пословицу, и запита: — Да нијесу Њемци измислили неки нов начин вјешања без конопца»

— Ајде, јадан, бар ти нијеси луд, — љутну се Чемеркић на њега. — Ђе ће се Њемци ваздан натезати с нама да вјеша по два и два! Није докон као четници, него му је окуп сваки минут.

И збиља Њемцима у том тренутку није било стало до вјешања. Главно им је било да прво све одрпане чудаке одбију од дрвених стубова, и то, кад им већ није помогло објашњавање — гурањем. Затим их на једвите јаде постројише, опет „фунф-фунф“, и пребројише да виде колико их има; пребројише још једном да провјере, а пошто-се број не сложи — бројили су јоши трећи пут, да утврде...