Naša književnost

Свадба 235

њима скроји кабаницу, запамтиће они Монтенегру и пролетерске бригаде.

— Пола ће им ове спреме остати у Колашину, — потврђује Рељић показујући моторизацију. — Ђе је тај тенк да изиђе на Сињајевину, де, ђе је, да га ја поједем!

Али, пошто нико нема воље да се спори с њим око тога а ни да се шали на рачун старчевих зуба који једва да би савладали гњилу крушку, он наставља сам, мислећи да ће тиме охрабрити друштво:

— Запазна ће им бити ова рата, ја вам кажем. Још они не знају с ким ће се горе ухватити! — али код тих ријечи и њега хвата страх: горе му је син Миомир, танак румени младић, „жива ватра“ још од малена и његова једина нада; има још два сина, али то је као да их и нема: најстарији, професор трговачке академије у Подгорици, ухваћен је у тајном раду с омладином и затворен и нема наде да жив изађе, а најмлађи, дјечак, рањен и за увијек осакаћен приликом напада на брод „Скендербег“, лежи код куће на постељи и ране му се распадају. Сад ае старцу чини да сва ова њемачка сила иде на његовог Мија и да он, онако млад и зелен, онако гладан и напаћен, неће моћи да јој се одупре ни умјети да устукне — погинуће. „Погинуће, ако није већ досад погинуо, а ко ће тада прихватити оног несрећника код куће Ко ће му макар воде додати»

Дошло му је мучно од тих мисли, отежало му тијело и ослабиле ноге. Он осјећа како га у оку шкакљи суза, осјећање каквом вије подлегао већ педесет година, кад је подигао руку да обрише очи, осјети да му низ образ клизи и друга суза. Више ништа није смио проговорити — плашио се да га глас не изда, да неко не помисли „од страха плаче“.

Дотле је Чемеркић ћутке разматрао могућности за бјекство, скучене, шкрте и опасне до те мјере даје сасвим погрешно назвати их могућностима. Лијевом страном пута тече, већ сатима и ко зна докле ће још, она нељудска сила живих лутака под шљемовима и безнадно дијели затворенике од стрме шкарпе и спасоносне шуме над цестом — кроз тај густиш бајонета, људи и возила могла би се пробити само игла, али жив човјек не може. Десно између цесте и ријеке спушта се шумовита стрмен, али је њен појас тако узак да га је врло лако блокирати и очистити а доље ја ријека Тара, мутна и хладна од прољећних бујица те би је ријетко ко могао препливати, чак и кад га не би гониле стотине швапских, митраљеза и машинки. Па и ко би стигао на другу обалу, пао би у руке њемачких патрола, чије оружје и кациге бљеште у шумарцима тамо преко воде. |

Пошто је одбио обје те замке а не могућности, Чемеркић се одлучи за трећу — најтежу, зато што је захтијевала дуго стрпљење и чекање и сталну присебност и још десетак других услова, а обећавала мало више од прве двије. уж

2 ла

Аеро

: З

Зе ја Мељене +=