Naša književnost

Ми з А ЈРМ И иу И МИ Ив ит тате раже те и не >

236 Књижевност

— Овако, — дошапну он онима око себе, старајући се да га не чују спроводници међу којима је могло и морало бити оних који знају језик и прислушкују разговоре. — На Матешеву они нас нећу стријељати! Ако им је стало да сакрију љешеве, у што не вјерујем, учинили би то овдје у шуми; а ако им је воља и намјера да нашим главама застраше народ, а то је увијек њихова жеља, учиниће то тамо где их боли: у Подгорици или у Беранама. Значи, мораће да нас проведу кроз љеворечке шуме или кроз Трешњевик који је душу дао за бјежање. Дотле треба да се пробијемо у четничку руљу, њих Њемац слабије чува, да се полако смијешамо с њима и да их подбунимо за бјежање: биће то много лакше у гуњ гули, и мање жртава него кад смо сами и чисти па само по нама пуца. ;

Шрапат као свјеж повјетарац пође према зачељу и пробуди уморне, дремовне и помирене са смрћу. Толико су се били уживјели у осјећај безнадне изгубљености и толико изгубили снагу и вољу да живе, да је мало ко од њих вјеровао да тај дан прољећа опојног и отровног може преживјети. Но, и поред тога, нико није поштедио онај остатак снаге у том последњем потхвату, а све у нади да неком ипак мора успјети да се спаси и да каже коме треба о жалосној судбини осталих, о црној души четничке издаје и гвозденој бездушности фашистичке силе.

Покренуше се и живнуше. Једна група с Чемеркићем на челу дрско се проби дубоко међу четничке редове и поче да води разговоре с онима који су тврдили да ће „комунисти из затвора бити ликвидирани“, а четници, послије „пречишћавања“, опет наоружа“ ни. Чемеркић са своје стране није хтио да се сложи с тим; истакао је своју теорију по којој „Еемци имају војске колико на гори листа“, као што се види, а кад је тако, „шта ће њима наши четнички јади зарђали и нека четничка мртва тобож помоћ» Треба њима радна снага којој ни хљеба давати не морају и све ће нас зато сургунисати у логоре и на радове. Суђено би да оставимо кости у туђини...“ Пошто је на тај начин многе застрашио, забринуо и расплакао, Чемеркић изрази своју намјеру да побјегне чим се прва прилика укаже а уз то и своју склоност за трампу и трговину уопште. Кожну капу уступи једном малоумном четничком одрпанцу за његову олињалу шубару (изговарајући се притом да „кад глава виси, о капи се не мисли“), замијени и свој кратки градски капутић за још краћи сукнени џемадан, и — промјенивши тако донекле свој спољни изглед, покуша да промијени и свој глас и држање да га не би препознали и потказали немили познаници. У близини спази Рајачевића и Палачка и спретно се удаљи прије него су га примијетили. С времена на вријеме, искоса и испод ока, бацао је погледе на своје другове и стрепио да ће их проклета затворска боја њихових лица, оно жалосно сужањско бледило, издати прије рока.

Тако и би, Четнички официри који су ишли на челу колоне и смишљали на кога да, пред Њемцима с једне а својим људством