Naša književnost

Свадба 237

с друге стране, баце кривицу за све, још увијек су покушавали да се држе не као овнови предводници него као пастири свога стада. Сваки час би се неки од њих окренуо да посаветује и препоручи стаду иза себе мир, ред и лојалност, обећавајући час њемачку заштиту као награду а час казну смрти, тако нераздвојну од њемачког појма савезништва и пријатељства. Лазаревић, који је дуго мудро ћутао жваћући свој лични страх и цигарете „Македонија“, окрену се и упозори оног иза себе:

— Нека они на зачељу припазе да им партизани не подвале. Црвендаћи неће мировати дск су живи и сад ће сигурно неко бјекство или неки други скандал приредити, само да нама нашкоде. Пази, треба их стално имати на уму!

Сад је то упозорење ишло од реда до реда и код жандара и писарчића изазивало већ унапријед припремљено дивљење према још увијек мудром воћству. Одмах по упутству начуљише уши и стадоше сумњичаво испитивати своје редове. Међу њиховим препланулим лупежима није било тешко распознати блиједа лица затвореника; чак су им и хаљине биле лрукчије: домаће, предратне и изанђале — а не као четничке, опљачкане у Пиви или Санџаку. Жандари су препознате затворенике ту одмах и без икаквог устезања оптуживали њемачким спроводницима дерњајући се „Комуниста! Бандит! Стаљинов солдат!“ и очекујући да ће Њемци на лицу мјеста повадити револвере и свршити с жилавим бунтовницима, Њемци су се безгласно, само зубима, смијали њиховој мржњи и нестрпљењу, а, да умире гомилу, враћали су потказане У задње редове, тамо гдје се кроз шкрипу тенкова каткад чуло и ситно звецкање окова. Тако се затвореничка група, једно вријеме јако смањена, опет повећа, али се више никад не врати на онај стари број. Нови затвореници, они којима кратко бављење у затвору није оставило уочљива обиљежја, затим неки што су успјели да се преруше тако да их ни затворски стражари нису могли препознати и неки што су међу четницима нашли рођаке и пријатеље који су их брзо преобукли и прикрили међу собом, остадоше и да-

ље у четничкој маси стрепећи од потказивача и чекајући прилику“

да умакну из овог двоструког непријатељског обруча. Међу овима је био и Тадија Чемеркић, али он ту не издржа дуго: изазвали су га да ступи у расправљање, приморали га да им очи У очи каже све најгоре што се може рећи обезвлашћеној руљи лупежа и издајника — а кад се уморио искаљујући срце, пређе својима. Претходно је морао да прође кроз њемачки кордон, успостављен по четвичком захтјеву да се одијеле двије крвно завађене групе. Притом, одговарајући на оштро њемачко питање кратко и јасно: „Ја сам комуниста, није ми мјесто међу овим олошем!“ — још једном више, запрепасти него што наљути, четнике. Још више их је зачудило кад видјеше да га Њемци за те ријечи не убијају и не бију него мирно пуштају да прође међу своје. Тада се забринуше и посумњаше да и њемачка војска није тако чиста као што се мислило и како би они хтјели: многи знаци говоре да су се и у њој угње-

јади 1

ПРЕ и ој