Naša književnost

~

238 Књижевност

здили комунисти. У тој бризи за њемачку војску и фашистичку ствар заћуташе и тужно погнуше главе.

А Чемеркић је и даље настављао свађу са својим неодређеним хиљадуглавим непријатељем:

— Неће да иду заједно с комунистима! — викао је не осврћући се на сва умиривања другова и пријетеће знаке спроводника. — А зар ми хоћемо с њима2 А зашто ми трпимо њихове фашисте међу нама Зашто их не избаците, друговиг Шта ће они овдје, другови»

И ту се одједном устреми на грбавог Стевана Рајчића, као да га не познаје, као да га никад у животу није видио. Извуче га, догура до кордона који је дијелио двије поворке и објасни:

— Ово је четник, фашиста, нек иде тамо гдје му је мјесто! па, не чекајући одобрење, снажно гурну збуњеног младића у четничку колону. — Дајте и те друге овамо! — довикивао је друговима и на исти начин пребацивао Књажевића, старог Томељића и још неке од оних што очигледно сами не могу да бјеже и не умију да се снађу.

Тако прошверцова десетак људи, али је затвореничка поворка још увијек била велика и бројна и чинило му се да није довољно смањена.

Прилазили су Матешеву, порушеном и спаљеном мјестанцету опкољеном бодљикавом жицом, засијаном баракама, заштићеном бункерима и рововима по свим брдима наоколо. Пред матешевским баракама затвореници видјеше занимљив призор: како четници 3авидљиво и молећи гледају своје дојучерашње савезнике, Талијане, који су их преварили и искористили а сад пустили у њемачко ропство, и како талијански официри са прозора и балкона на те погледе одговарају охолим презиром ситних душа навикнутих да живе од преваре. Сад кад је та маса разоружана и непотребна и кад тако хоће господари ситуације, есесовци — талијански официри, показујући ову колону од почетка до краја, четничку и затвореничку, вичу из свег гласа као телали:

— Туто мацаре! Тути монтенегрини бандити! (Све убијте! Бандити су сви Црногорци!)

(С Матешева се колона упути цестом према Андријевици. У даљини су се видјела модра брда Трешњевика. Затвореници су их сад гледали дрхтавом чежњом као мету свих својих животних жеља, али многима не би суђено да до тих брда дођу.

(Наставиће се) Михаило ЛАЛИЋ

МИ ава пара опера ава кован. = „АИ И виа те ај а ва лана ле а 3. а аавии 1