Naša književnost

НЊИШЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

% О „ЖУБОРЕЊУ ПОТОКА“ И „ТОКУ ЉУДСКОГ ЖИВОТА“, О ВЕСНИ ПАРУН И ЈЕДНОЈ КРИТИЦИ НА ЊЕНУ ЗБИРКУ ПЕСАМА

Цитирати мисли и изреке других људи, ма колико те мисли биле мудре и богате садржајем, није увек једноставан и безопасан посао. Туђа мисао, ма колико да је сажето изречена, ма колико да су у њој уопштена заједничка искуства људи, не може се једноставно и механички пресадити из времена у коме је поникла и механички и дословце применити на наше прилике. Своје мисли човек не може друкчије исказати до речима, које нису математичке ознаке, већ су и саме живо, променљиво и друштвено ткиво.

Али, када се човек одлучи да призове у помоћ цитате, он треба да поведе рачуна још о једном питању. То је питање да ли она мисао, коју је одабрао из. неког туђег текста, одиста изражава и интегралну мисао писца, да ли је цитат одиста битан за мисао тог писца, за његова општа књижевна, друштвена и историска схватања. Нема ниједног писца који у десет или стотину томова својих радова није изрекао бар једну погрешну или лоше формулисану мисао, и критичар који код њега потражи и нађе баш ту и такву реченицу, свакако да није одабрао исправан пут.

Такву једну реченицу нашао је код Доброљубова Ватрослав Мимица и поставио је као окосницу свога чланка о новој збирци песама Весне Парун, који је крајем прошле године, у своме септембарском броју, објавио загребачки часопис „Извор“. Та реченица гласи:

„Чиме се умјетност већма уздиже — описивањем жуборења потока и излагањем односа долине према брежуљку или приказивањем тока људског живота и сукоба различитих принципа, различитих друштвених интереса“ >

„То питање је, наставља даље Мимица, у свој својој јасноћи поставио велики руски критичар Н. А. Доброљубов пред неких деведесет година и То питање можемо ми данас поновити говорећи о стиховима Весне Парун“.

Морам да признам да сам увек био неповерљив»ирема таквој једној врсти питања која се наводно постављају „у свој својој јасноћи“. Кадгод ме у књижевности неко постави пред такву неку алтернативу „или—или“, да бирам, на пример, између „жуборења потока“ и „тока људског живота“, увек се испрече предамном и омету ме да дам „јасан“ одговор два необично јасна стиха Мајаковског: Тот - кто постопно пасен, тот, по-моему, просто глуп.)

ж) Онај, који непрестано тврди како му је све јасно, тај је, по моме ми“ шљењу, просто напросто глуп.

'

,