Naša književnost
|
240 У Књижевност
Ништа опасније од таквих „јасних“ питања, на која ти се чини на први поглед да је сасвим једноставно и лако дати и јасан одговор. Обично се иза таквих „јасних“ или—или питања крије мутна, или у најбољем случају упрошћена мисао.
Покушајмо да се сетимо како је текла ствар са „жуборењем потока“ У; поезији. Прелиставао сам ових дана неколико зборника талијанске поезије, где таквих „жуборења“ има на претек. Навешћу одатле једну песмицу од Пјетра Метастазија, коју знају сви ђаци на првој години соло певања:
бе роуего Н гихсеПо тогтога Јепћо е Баззо, шп гатозсеПо, ип 52550 аиаз! аггезћаг То Та.)
Песмица је, рећи ћете, допадљива и пријатна, у њој нема ничега нескладног. Али таквих песмица о поточићима Метастазио има на стотине, а сигурно их је било и на хиљаде у псеудокласичарској лирици, исто толико допадљивих и складних, и исто толико конвенционалних и оскудних у садржини.
Да ли су те Метастазијеве песмице о „жуборењу потока“ претстављале „уздизање умјетности“» Несумњиво да нису. У ХУШ веку такви стихови били су заиста „умјетно и лажно доживљавање свијета“, и могли су у најбољем случају да послуже за испуњавање оперских либрета.
Али вратимо се четири столећа уназад и прочитајмо Петраркине стихове:
Сћааге, Етезсће е дојс! асаџе...“)
Зар ови стихови у ХТУ веку нису значили „уздизање умјетности“ 2 Не само да јесу, већ су они и данас бистри и свежи као Петраркини извори „оуе Је ђеЏе тетђбга розе сојећ сће зоја а те раг доппа,““) јер је у њиховом жуборењу први дах ренесансе, која је пуним прегрштима захватила из „тока људског живота“. Оно што је код Метастазија „умјетно и лажно“, ти „јадни поточићи“ од којих је остао само пасторални декор и псеудокласичарска поза, све је то код Петрарке било природно и истинито; био је то нови, живописни и човечански амбијент у коме се рађала и обликовала поезија новог човека, отргнута из средњевековног мрака, у коме није било места „жуборењу потока“.
Када су романтичари устали против псеудокласичарских конвенција и шаблона, они су себе сматрали јединим правим заступницима тежње за „приказивањем тока људског живота и сукоба различитих принципа, различитих друштвених интереса“, и то су уистину и били. И они су, истина, у својој поезији доносили читаво изобиље „описа жуборења потока и излагања односа долине према брежуљку“, али то нису више били Метастазијеви поточићи; требало је да протекну многе године и дође до нових „сукоба различитих принципа, различитих друштвених интереса“, да би се и њихово жуборење одвојило од широког „тока људског живота“ и пресахло. Зар Леопардијева песма „О по:
2) Јадни поточић што жубори лагано и скоро да је пресушио! Једна гранчица, један камен може га зауставити.
5) Бистри, свежи и благи извори...
%) Где своје дивне удове умивала је она која је само мени господарица.
ЈЕНИ
+