Naša književnost

Хроника | 241

Четрге сато па !и дџезРегто Соје)

у којој песник у надахнутим сликама „излаже однос долине према брежуљку“, није значила „уздизање уметности“2 Па ипак је у њој, у последњем, и најлепшем стиху ове песме:

Е 1 паштатаг п'е дојсе јп диезго таге“)

клица умирања, наговештај оног великог бродолома читавог једног друштва, у коме ће пресахнути и стари извори поезије и уступити место жуборењу нових врела. б

Вратимо се, за тренутак, још једном Петрарки. Петрарка је међу првима у Италији проговорио искрено и надахнуто о једној теми „и личној и ситној“, како каже Мајаковски, а која се тема зове љубав. Али Петраркина хуманистичка муза, која се тек отимала стега феудализма, његова доппа из тречента још увек је била толико чедна и срамежљива да јој не би могли ништа приговорити ни неки наши данашњи критичари, који су у поезији младих недавно пронашли трагове „еротике“. Петрарка, се, на пример, још увек не усуђује да се приближи једној другој подврсти ове теме, која је два или три века доцније толико преплавила Италију и још многе друге земље, па је допрела и до обала Дубровника, да је запретила озбиљна опасност да се у тој бујици не утопе све друге и ситне и крупне теме о којима људи пишу стихове. Та тема, које се Петрарка клонио, била је тема пољубаца. То је тема Тасове „Аминте“ и других његових ситнијих песама:

„Оче! Таббго сће 1е гозе ћап сојогћо...

„Те усне што их обојише руже“... Већ смо, значи, у пуној ренесанси. Да ли су такви стихови „о руменим уснама“, којих код Петрарке није било, значили „уздизање умјетности“ > Несумњиво да јесу. Али ево како такви стихови изгледају један век доцније. Песма се зове „Га аапхопе дећ ђас!“ (песма пољубаца), а спевао је Ђанбатиста Марино, претставник барокног сечента:

Мито, гтто ед агдо, расто, пђасјо е содо, е пигапдо е ђастапдо па ФТассло.

Пећ ћасј, о Ппоша =стосва;

зепи! [а аојсе ђосса,

сће КарреЦа е и фсе: — Ог стоф, е #ас!! е, рег Гаги [асег, гаддоррла 1 Бас!)

5) Увек ми је био драг тај усамљени брежуљак... %) И диван је бродолом у томе мору. у ") Погледам је, наново гледам, и горим; љубим, изнова љубим, и наслађујем се; и умирем дивећи се и љубећи... И кажем језику лудом: ћути; слушај

како те слатка уста зову и говоре: Уживај сад, и ћути! — и, да би те ућуткала, удвостручују пољупце.