Naša književnost

те џ у. Б

242 А Књижевност

Шта је ту остало од свеже и здраве сензуалности ренесансне поезије, од истинитих заноса и јада љубави» Само празна љуштура, артистички каприс, вратоломне вербалне и звучне акробације. И природно је да се у јеку таквих барокних играрија дегенерисала и сама садржина тих „песама о пољупцима“ и свела

_ на вулгарну и плитку еротику.

Али није потребно отићи у Италију да бисмо наишли на „сапхопе деј Баст“ и песме о „поточићима“. Не морамо их тражити ни у Енглеској, где се таква барокна поезија звала јуфјуизам, ни у „прециозној“ литератури француских аристократских кругова, ни код Гонгоре у Шпанији. Довољно је да читамо нашу дубровачку књижевност па да искусимо какав је крш и какве је вратоломијг начинила поезија барока од такозване љубавне лирике. И не треба много мудрости да се закључи да таква лирика није више значила „уздизање умјетности . Али значи ли то да је „права“ љубавна лирика коначно пресушила и престала да „уздиже“ уметност Да ли су после Марина, и после Метастазија, и после свих других писаца, који у историји означавају тренутке када „пресушују извори поезије“, песници престали да пишу о љубави, о „жуборењу потока“, о долинама и брежуљку2 и да ли ће о њима престати да пише песник социјалистичке епохе2 На то питање једном је већ одговорио Мајаковски, и ми можемо само да поновимо тај одговор:

В зтон теме, И личнон и мелкоћ, перепетон не раз и не питр, 4 кружил позтическои белкон и хочу кружитњсн опатБ!“)

Ја сам овде навео неколико примера из лирике талијанских песника, јер су ми њихови текстови били при руци. Ако ко жели, могао би да понови такав један излет у било коју литературу прошлости: свуда ће наићи на „песме о пољупцима“, о „односу долине према брежуљку“ и „жуборењу потока“. Али што дуже буде трајао такав пут кроз живописне и простране пределе песничке стварности и маште, ти предели ће се све више мењати и преображавати пред његовим очима: видеће како долине, брежуљци, „жуборење потока“ итд. нису никаква једнолика и успављујућа песничка инкантација, нити конвенционалне артистичке ознаке, већ је у њиховом жуборењу сам живи „ток људског живота“, који има своје плиме и осеке, својих седам гладних и седам родних година, своје „квалитативне скокове,“ како вели Мимица на једном месту, али се ипак креће; видеће како ти извори и „поточићи“ кривудају, мењају ток, пробијају се кроз свакојаке „гранчице и камење“, и тек што су овде пресушили већ неколико корака даље набујају и настављају са својим жуборењем. То, истина, више нису они исти поточићи; то нису Петраркини „бистри, свежи и благи извори“ „оуе Те ђеџе тетђга розе сојеј сће соја а те раг доппа“, јер се „не може двапут загазити у исту воду“; они се крећу, како каже Мимица, у квалитативним скоковима, али се ипак крећу, упркос свим гранчицама

8) По овој теми, и личној и ситној, понављаној не једном и не пет пута, ја сам кружио као песник-веверица, и кружићу увек изнова!