Naša književnost

Хроника : 243

и каменчићима које им супротставља природа, а понекад и антигалилејистички настројени критичари.

Ако се сада вратимо на питање које је Доброљубов, како каже Мимица, поставио „у свој својој јасноћи,“ "морам признати да на њега још нисам дао и јасан одговор. Све што сам досада настојао и могао да покажем, то је да има поточића и „поточића“ и брежуљака и „брежуљака“, да постоје добре и лоше песме о жуборењу потока, као што постоје и добре и лоше песме о току људског живота, и да се због ових или оних мутних или плитких „поточића“ не може осудити сваки поточић који зажубори у поезији. Самим тим нисмо још далеко одмакли, јер ако се и усвоји ова „ситна“ коректура, питање, које је поставио Доброљубов, односно Мимица, остаје и даље отворено: шта више уздиже уметност: описивање жуборења потока или приказивање тока људског живота»

Да бисмо коначно одговорили на то питање, послужићемо се једном Шелијевом песмом, коју је споменула Исидора Секулић у једном од прошлих бројева „Књижевности“. Песма се зове „Облак“, а превела је на наш језик Аница Савић Ребац: :

Свеж пљусак носим, да цвеће росим с река и с мора плава;

штитим сенком танком лишће што санком подневним спава...

Ништа, на први поглед, није даље од „тока људског живота и сукоба различитих принципа“ од ове песме о облаку. Ту од првог до последњег стиха слушамо само о сунцу и облацима, о цвећу и роси, о жуборењу потока, о долинама и брежуљцима... Где је ту онај песник за кога је Маркс говорио да је био „целим бићем револуционар и увек би припадао авангарди социјализма“ да није умро у двадесет и деветој године >

Ја, нажалост, не знам како гласе остале строфе у преводу Анице Савић Ребац; навешћу зато још само завршне стихове у оригиналу:

Гјат #ће дамоћт«ег ог Еагећ апа ХУађег, Апа «ће пигзпе ог «ће ЗКу;

Г раз5 #ћгоџећ ће рогез ог #ће осеап апа <ћогег; 1 сћапсе, Биг 1 саппоћ аје.

Рог аћег (ће гајп уућеп уић пеуег а гајп Тће раушоп ог Неауеп 15 ђаге,

Апа (ће улд5 апа зипђеат5 уић (ћејг сопуех ојеат5 Виша пр «ће Бе доте ог ајг,

1 зЛепу Јашећ аб ту озуп сепогарћ, Апа опЕ ог «ће сауегпз ог гајп,

Таке а спид Етот «ће уошђ, ШКке а сћозЕ Егот «ће (от, [ агзе апа ипбша + арап.)

") Ја сам дете Земље и Воде и љубимац Неба; ја продирем кроз шупљине океана и обала; мењам се, али не умирем. Јер после кише, кад небески свод остане чист, без и Једне мрље, и ветрови и обли сунчеви зраци саграде плави ваздушни дворац, ја се тихо насмејем својој празној гробници, и излазећи из

и кише, као дете'из утробе, као дух из гроба, ја устајем и разрушим ова. 5

пао МИ вара ах

а ове

ја

иу с