Naša književnost

то При 5, ДРЕ ЗВИ Ра Нона о Де. | НИ ИЛИ У Ра

244 Књижевност

Ето, то је једна од такозваних „песама о природи“, о жуборењу потока, брежуљцима, облацима итд.; У њој се казује шта је све доживео такав један „облачић“ у своме вечитом кружењу, у својим беспрекидним трансформацијама. У њој, истина, сунце и облаци, долине и брежуљци, потоци и океани говоре језиком људи, осећају и мисле мислима и осећањем човека, али где је ту човек, где је ту „приказан ток људског живота и сукоби различитих принципа, различитих друштвених интереса“ >

На то питање можемо одговорити другим питањем: како је уопште дошло до тога да ти облаци и долине и поточићи проговоре језиком људи, стану да размишљају и осведоче се да се „мењају, али не могу умрети2“ Зато што их човек таквима види, осећа, и разуме; зато што је, посредством свих својих пет чула, у њима „открио себе“, као што је у себи открио њих; „јер не само пет чула, него и такозвана духовна чула, практична чула (воља, љубав итд.), једном речи људско чувство, људскост чула, настаје тек посредством постојања неког предмета, посредством очовечене природе“) И нема те песме о облацима или поточићу, ако је она заиста поезија, која нам не говори истовремено ио човеку, о току људског живота, о сукобу различитих принципа, па, у крајњој инстанци, ио сукобима различитих друштвених интереса!

Ја не тврдим да Шелијев облак мисли дијалектички кад говори о своме вечитом кружењу, али знам сигурно да нису сви облаци у поезији такви велики и дивни оптимисти као он. Читајте Леопардиа, Де Вињиа, Диса, Стевана Луковића, и видећете како то изгледа када се у песми натмуре облаци, запрете земљи потопом, и проспу, како каже Мимица, тугу, очај и „досаду септембарских кишних сумрака“. Видећете како су кише и облаци, океани и поточићи у таквим песмама кренули другим током, који се заиста све више удаљује од „тока људског живота“:

Тужно... једнолик, дуг и влажан јесењи дан се тмури... (Стеван Луковић: Јесења кишна песма)

И Шелијев облак, истина, у своме кружењу зна да се натмури и оспе земљу леденим пљуском и громовима, али су његове кише плодоносне, и после њих, као и у животу људи, овлада спокојство и ведрина стваралачког рада.

Може ли се сада одговорити на питање које је Доброљубов, како каже Мимица, поставио у „свој својој јасноћи“» Не може, јер се таква питања не могу уопште ни постављати. Питање избора између „поезије о поточићима“ и „поезије о животу“ није никаква „вечита“ уметничка дилема, која има своју теоретску вредност, већ су то питања која се постављају у пракси, у одређеном историском тренутку, и за одређене, појединачне случајеве. У речнику марксизма не постоји термин „или—или“, и када у марксистичкој естетици данас неко жели да формулише какву теоретску поставку, која се „може и данас поновити као' пред неких деведесет година“, он се не служи таквом врстом „или—или“ алтернатива.

19) К, Маркс: Економско-филозофски рукописи из 1844 године.

.