Naša književnost

Хроника 245

Ја врло добро разумем мисао Доброљубова, јер знам на које је песнике мислио када је поставио своје питање; ја знам да је Доброљубов имао добрих разлога да се свом оштрином обори наизвесну, одређену врсту поезије „поточића“ и „брежуљака“, као што би и Мимица имао разлога да се пожали на неке и одређене случајеве такве поезије у нашој савременој лирици, па и у лирици Весне Парун, да ту алтернативу, коју је нашао код Доброљубова, није усвојио као догму, и да није због светог Николе порекао и Николу, односно Весну Парун. Ево шта је Доброљубов писао о таквој једној поезији „поточића“ и „брежуљака“, коју је налазио код Карамзина:

„Природа се узима из Артемидиних вртова, нежна осећања — из слатких песама трувера и из Флоријанових приповедака, сеоски живот — директно из срећне Аркадије... Испада умилна слика на којој су исписане речи: природа,

простота, спокојство, срећа, али у којој у ствари нема ни природе ни простоте, већ једино самозадовољног спокојства човека који не мисли о срећи других.“

Критичар који је имао да бира између Карамзинових артифицијелних „Артемидиних вртова“ и „поточића“ и Пушкиновог истинског „описивања тока људског живота“ свакако да није могао дати првенство Карамзину. Али какво је тек обиље „жуборења потока“, нових, свежих, бистрих и складних „поточића“, „долина и брежуљака“ доносио Пушкин са собом! Да ли је Доброљубов могао да тврди да и у њима „нема природе и простоте“, да се и у њима не огледа ток људског живота 2

И Мајаковски је исмејао своје савременике који у песмама безбрижно „ћурличу“ као „зебе и канаринке“: „Те месец лута над долином, те поток тече кроз село“, — и тражио да песма буде „миловање и лозинка, бајонет и бич“. Али зар у његовим песмама, и онда када је то најизразитија „естрадна поезија“, и онда када су то стихови „маршева и парола“, не осећамо, ма колико да је наизглед далеко и скривено, „жуборење потока“ џи „очи—небеса моје љубљене“, онај свежи и крепки дах „очовечене природе“ и присуство „личних и ситних“ мотива као што су љубав, чежња и бол, топле, човечанске „сузе, стављене ван промета“, које навру на очи и заљубљеном гимназисти као и „читачу лењинских декрета“ 2

Можда ће неко рећи да ја без потребе компликујем ствари, да се овде једноставно ради о питању избора тематике, о борби за тематику. Као што у сликарству постоје пеизажи и портрети, тако и у поезији постоје „описи природе“ и „описи људског живота“, као две посебне врсте тематике, без обзира што се оне често преплићу и не могу се никад стриктно разграничити. Нека је и тако. Али да ли то штогод мења у ствари2 Да ли се у сликарству може рећи да један добар портрет „више уздиже уметност“ од једног доброг пеизажа»2 Ја не верујем да ће и један сликар тако што рећи, Ако ми данас пледирамо.за портрет у сликарству, то није зато да бисмо истакли његов „приоритет“ над пеизажима, већ зато што је до рата пеизажа било несразмерно много, а портрета несразмерно мало, зато што су код неких сликара у томе периоду пеизажи заиста значили бежање од човека и од живота.

И Шели је имао других песама осим „Оде Западном ветру“, „Облака“, „Ноћи“, у којима су „описи природе“, љубавна лирика и друге „личне и ситне теме“ уступале више места, ако се може тако рећи, описивању тока људског живота и сукоба различитих принципа, различитих друштвених интереса. Али се

, « 4

ПИКА. о ај акијиљ Деар и