Naša književnost

У

246 - Књижевност

силно вара онај који мисли да је Маркс говорио како је Шели „целим бићем револуционар“ само због тих других песама, као што ни Хајнеа сигурно није ценио само због „Песме шлеских ткача“, већ, и исто толико, због његове љубавне лирике, у којој, узгред буди речено, има сва сила „поточића“ и „брежуљака“. Да ли је потребно да тражимо примере и у нашој поезији Зар би за стихове Ђуре Јакшића:

Поток жубори, шума шумори, • а срце дрхће ко вити клас

ико могао да каже да мање „уздижу умјетност“ од, рецимо, његових песама „Јевропи“ и „Јан Хус 2

И зато ону алтернативу, коју је поставио Доброљубов, ја могу да разумем и да прихватим једино у оваквом једном виду:

„Чиме се умјетност већма уздиже — описивањем жуборења потока и излагањем односа долине према брежуљку (под претпоставком да је такво описивање лажно и неуметничко, да се ту заиста ради, како каже Мимица, о „умјетном и лажном доживљавању свијета“ и „појавама артизма и субјективизма“, и да у тим „песмама о природи“, како вели Доброљубов на другом месту, нема уопште природе), или приказивањем тока људског живота и сукоба различитих принципа, различитих друштвених интереса 2“ На такво једно питање, постављено овај пут заиста ,„ у свој својој јасноћи“, ја ћу бити увек спреман да дам и јасан одговор, и устаћу, заједно са Доброљубовом и Мимицом, против свих лажних и неуметничких „поточића“ и „брежуљака“, били они код Карамзина или Весне Парун. Али овај пут наш посао неће бити тако лак као до малопре, када смо оперисали са оном примитивном и догматичарском шемом „или—или“, и стављали људе пред ултиматум да бирају између поточића „уопште“ и људског живота „као таквог“. Такве шеме често су веома примамљиве за критичаре, јер их ослобађају напора да дубље размисле о стварима, али оне не могу бити никаква подлога за праву марксистичку критику, већ директно воде оној појави која се зове вулгариза ција. Сада, | када смо усвојили ову наизглед ситну „коректуру“ у нашем цитату, отклонићемо · ту опасност од вулгаризације, али ће нам истовремено бити несравњиво теже

да се бавимо критичарским послом. Јер оно што нам сада претстоји, то је да

да утврдимо да ли „описивање жуборења потока“ код Карамзина нли Весне

Парун претставља заиста „умјетно и лажно доживљавање свијета“. Доброи љубов је тај посао успешно обавио, јер се оцењујући Карамзина није служио оном примитивном и вулгаризаторском шемом коју цитира Мимица. Остаје нам да утврдимо како је тај посао обавио Мимица у случају Весне Парун, да ли се он и у конкретној анализи држао оне шематизиране „или—или“ алтернативе, коју је тако гласно и недвосмислено најавио негде у почетку свог чланка,

ж

И лирика Весне Парун је поезија „жуборења потока“, „брежуљака и долина“, поезија која живи и рађа се у природи и вечито је окружена природом. И она је своје стихове напајала на истим изворима одакле су потекли и Мета-