Naša književnost

Хроника · ; 247

стазијеви „поточићи“, који су тако брзо пресахнули, али где је извор и „бистрих, свежих и благих вода“ Франческа Петрарке и „Облака“ Шелијевог:

Кишо гиздава, дарежљиви звуче, блажена кћери вечерњих облака...

У чему је смисао тих дугих и непрестаних разговора песника са природом, у којима облаци и шуме, ветрови и маслине дошаптавају песнику тајне свог света, да би их пренео другима, да их још једном, језиком стихова, открије људима2 Несумњиво да ту има оног што се, врло широко и неодређено, назива „осећањем природе“, чиме се уствари констатује само то да је сензибилност песникова усмерена на један, ограничени вид објективне стварности, у коме се под „природом“ подразумевају ликови и пеизажи, чулни, сликовити изглед ствари. Али у тој „чулности“, „сликовитости“ и „љубави за природу“ крије се уствари још један други квалитет стваралачког поступка уметниковог, без кога уметност, а поготову лирика, не може да постоји. То је „сликовитост“ у другоме свом, ширем значењу, тде се под уметничком „сликом“ подразумева посебни, специфични начин уметничког одраза стварности, по коме се уметност и разликује од других идеологија. И само онда када се та два појма подударају, када у чулној, „сликовитој“ слици потока или облака нађемо и уметнички верну слику објективне стварности, можемо да говоримо о правој уметности.

Код Весне Парун сваки доживљај, свака мисао и опажање онога што се око ње и у њој збива, претварају се у слику, у уметничку транспозицију стварности. Када она говори о киши и о земљи коју киша натапа, и о људима који убиру плодове њене благодети, када жели да искаже мисао о њеној „дарежљивости“, она налази обиље асоцијација, „песничких слика“ и метафора којима то и исказује:

Кишо бостанима, кишо усјевима, вртовима бујним, густој крошњи шумској.

Несумњиво да у овакој једној песми „претежу“ такозвани „описи природе“. Али да ли може бити лирске поезије без тог „осећања природе“2 Не треба заборавити да читав један век француске књижевности, који је дао Декарта и Расина, није имао лирске поезије зато што је из њега било прогнано „осећање природе“ и друге „личне и ситне“ теме, међу којима и љубав, о којој су у то доба само у трагедијама исказане велике песничке мисле; Аристократско друштво „Великог века Луја ХЛУ“ наметнуло је било литератури класицизма један строги и стриктно нормирани систем песничких узуса и конвенција, у коме таквим „личним и ситним“ темама није било места. И ја се бојим да критичари који данас устају против „жуборења потока“ и других „ситних и личних тема“ не допринесу једном сличном, можда још примитивнијем шематизирању човечјег лика у литератури. ;

Али да ли је у томе „осећању природе“ битни квалитет поезије Весне Парунг Свакако да није. Такозвани „описи природе“ никада нису изоловани у поезији од човека и његовог живота, Стихови Весне Парун, као и свака истинита поезија, претстављају један интегралан песнички доживљај. Када Весна Парун пева о земљи, ми у тим песмама одиста осећамо како је искрено и снажно на-

„Си аб ара ок

ва

а да тњиња ај

НАЈ а Мао ас ан са

(У

4 А 1 Е!