Naša književnost

ју Ре "У МУ в а ПИ МИ еИ н прљ у А ареар ра гај 5 Ра У Р Зи

~ 2 х

248 Књижевност

дахнута њеним иБи овима и бурама“ и како „трепти њеним лишћем и крошњом њеном листа“, и она говори. истину. када каже у једноме свом стиху:

Ја носим ту земљу у мени, у тани свих пет чула.

Али та ма коју Весна Парун у себи носи не крије се само у „жуборењу потока“ и „треперењу лишћа“; она је види ни у себе прима у многостраним, вечито новим доживљајима, обухвата је и у њеној целовитости, као што осећа и сваки њен корак, сваку њену мисао,

њен лик и њену повијест, сунчано њезино име, и мрку њену ћуд, и устрептале руде,

тај пашњак разигран, та јутра што се диме,

и ријеч, и водопаде, и воћњаке, и људе.

Да ли је у овим песмама о „пашњацима“ и „водопадима“ „приказан ток људског живота и сукоби различитих принципа“ 2 Да ли је у тим „сликовитим“ призорима и слика објективне стварности Свакако да јесте! У ова четири стиха, одабрана из једне од тих песама о земљи, Весна Ту истина, не казује ништа поближе о „њеној повијести“ и И људима“, и не тумачи нам „мрку њену ћуд“ и зашто су „устрептале њене руде“. Али да ли је тиме наш доживљај изгубио што у својој јасноћи и интензитетуг Да ли ми у овим стиховима осећамо недостатак тих опсежнијих података о људима, њиховој историји и њиховој ћуди, као што то осећамо у другим неким песмама о „пашњацима“ и „водопадима“, каквих има и код Весне Парунг Да ли ћемо ми у овим песмама познати своју земљу, онакву какву је данас видимо и стварамо> Ми ћемо имати доцније прилике да нађемо песама код Весне Парун где ту земљу више не препознајемо. Али у овим стиховима, и још многим другим, она је ту, жива и присутна, и ако се „сунчано њезино име“ казује само кроз слику и метафору, јер је у тим стиховима жив и присутан истинити доживљај песника.

Али у таквим стиховима Весне Парун постоји и један други квалитет, који је исто тако својствен свакој истинитој поезији. То је једно опште, у различитим видовима изражено, али увек присутно хуманистичко настројење, тежња да се што више и што шире захвати из живота, да се у појединачном сагледа оно што је опште и универзално, да се у сваком призору и сваком доживљају открије један, општечовечански смисао. Када Весна Парун пева о земљи:

Земља је наша мудра и рјечита и страсна, непомирна на патњу, и милосна ко душа,

у пријатељству присна, у друговању красна, и када говори правда, она се пригне и слуша.

онда ми у тим стиховима препознајемо своју земљу, њену историју, мудрост и праведност њених људи, али у њеној СУдоИНИ) у њеном бурном историском ходу, У „ватри њених стољетних искустава“, у п Поли њених „тисућу зора и тисућу грана“, у њеној „пјесми, никад пестишаној“ , препознајемо истовремено и песму која „објављује лепоту милиона“ и говори свим људима једним, заједничким језиком поезије: то је она бе човечанска песма коју је „земља испевала не слутећ како, и не памтећ када“, која је заједнички „говор слободе“ свих људи, и у-чијој је повести повест човека.