Naša književnost

Хроника 249

У чему је лепота тих песама о земљи2 Који је пут којим она допире до нас» И како одредити у чему се крије онај интензивни и целовит доживљај који у себи носимо када прочитамо понеке од ових стихова:

Ја волим, земљо, твоје руке бијеле, и шапат траве за починак дјеци. И волим ноћ, и пјесме зарудјеле, и ријечи тихе, уснуле на ријеци.

Ја љубим стопе твоје, стадо росно,

и љубим моћно, дивно тијело строја. И твоје чело ведро и поносно,

и твоје младе немире без броја.

И дијелим с тобом саћа твојих брига, кроз твоја уста пашњак проговара. И рука што је расла поврх књига сестра је тврдој песници морнара.

О родитељко! Млијеко топлих њива! Дах материнства што у житу бдије! Стасита земљо младости и шљива, твој шумни дан о врелу груд ми бије.

Свакако да је лепота ових стихова и у њиховом, заиста ретком „осећању природе“, и у њиховом топлом, хуманистичком акценту, и у заносу новим животом, новим, шумним даном који се одзива са река, пашњака и творница, и у љубави према својој земљи и њеној младости, чије безбројне немире, ведрине и бриге песник одиста носи у тајни свих пет чула. Али како поступа песник да и ми сазнамо те тајне, који је тај пут којим у поезији допиру до нас те „тихе ријечи“ са обала река, те „песме зарудјеле“, тај говор пашњака и стројева, тај шумни дан земље и њене младости»

То је пут који се не може објаснити никаквом математиком и формулама, упут за који не постоје рецепти“, како вели Мимица (истина, у другом једном смислу), али „пут који није тешко наћи, ако човек широко отворених очију“ гледа на поезију, ако има музикално ухо (јер, говорио је Маркс, „за немузикално ухо ни најлепша музика нема смисла“), и ако поезији приступа без предубеђења и разних „или-или“ шаблона. Тај пут, којим песма долази до нас, то је ритам њених стихова. ~

Критичари се данас помало снебивају да кажу ту реч. Они ће, истина, у песмама увек радо хтети да пронађу „бјежање у ритам, у звук, у боју и мелодију ријечи“, али када таквог „бежања“ нема, трудиће се како год знају да ту реч избегну. Из њихових уста чуће се најразличитије „евидентне истине“ по узору на господина де Ла Палиса, али једна од таквих истина ретко ће се чути: да „без ритма нема поезије“. А ипак је у поезији то истина, и, ако се она не мора вечито понављати и увек текстуално изрећи, о њој се мора водити рачуна када се пише о нечијим стиховима,

Код Весне Парун тај ритам постоји, не само као звучни утисак, „музика речи“, већ као органски, нераздвојиви део садржаја. Њени стихови певају, они теку, развијају се и гранају у обилатим и бујним градацијама,

10 Књижевност а а