Naša književnost

250 Књижевност

нижу се и смењују без застоја и судара, без унутрашње колизије и храпавости, без емоционалних падова и немуштих тренутака, који су тако чести м речити онде где је поезија, према Мимициним речима, „нешто што није пјесма“. За „музикално ухо“ читалаца ту има богатих извора уметничког доживљаја, а за критичара бескрајно подручје истраживања. Јер немају све песме, и сви песници о којима пишемо, тај ритам „без кога нема поезије“, и није свака песма истовремено и певање, па и код Весне Парун не певају сви стихови у ритмичком складу. Сем тога, постоје многи и разнолики ритмови У поезији. Постоји ритам који је успаванка, сањива или умилна инкантација, суморна хроматика, па и безнадежна и растргана атоналност; постоје ритмови буднице, химне радости, спокојна и ведра диатоника, ритмови који су „лозинка и мач, ритмови жамора улице, ритмови које је песник „сложио са ритмом рада“, ритмови тока људског живота и ритмови „брежуљака и долина, жуборења потока...“ Којим од њих певају стихови Весне Парунг

Безброј је таквих питања, и њих намеће свака поезија која је заиста поезија. Да ли Ватрослав Мимица, говорећи о Весни Парун, осим оне „или-или“ алтернативе из Доброљубова, поставља иједно од тих питања» Али, могу ли се таква питања уопште и постављати, када постоји само једно питање, једна универзална или-или формула о „поточићима“ и „животу“, коју је критичар а опол усвојио!

И, пошто је усвојио ту формулу, Ватрослав Мимица почиње да је „примењује“ на стихове Весне Парун:

„Тако, дакле, Весна Парун, пролази кроз овај наш живот својевољно га мјерећи метафизичким естетским мјерилима и за њен естетски доживљај је потпуно свеједно да ли га је покренула каква грандиозна панорама градилишта са Омладинске пруге, какав артистички запажај, преплануле руке или какав

сунцокрет:

На сунцу жарки сунцокрет је нико, на благом сунцу, док спавају воде.

«О златни цвијете, не говори ником да ноћас вјетар у планину оде!“

Прочитао сам неколико пута ову песму и нисам никако могао да установим како је то у њој „живот мјерен метафизичким естетским мјерилима“. Али Ватрослав Мимица је наравно то мо гао да установи, пошто је пронашао своју варијанту Доброљубовљеве алтернативе: шта више уздиже уметност, описивање „грандиозне панораме градилишта са Омладинске пруге“ или описивање „каквог артистичког запажања, преплануле руке или каквог сунцокрета“ И, наравно, пошто у овој песми нема те „грандиозне панораме“, то она не спада више у уметност, већ у метафизику. При томе за критичара нема важности да ли је тај сунцокрет, ако можемо да се тако сликовито изразимо, никао баш на Омладинској прузи или је никао у стакленој башти песникових солипсистичких истраживања. Он не поставља питање да ли је у песничкој слици тога сунцокрета или тих препланулих руку истовремено и слика градилишта, или је то заиста само артистички запажај, као што, када говори о другим неким песмама, не поставља питање да ли у „грандиозној панорами градилишта“ има и песничке слике, уметничког одраза те „панораме“, па и сунцокрета, препла-

' .