Naša književnost

252 ; Књижевност

остварена таквим једним уметничким поступком, у том, по мало старинском осветљењу, ова песма није никакав „обичан стихотворски каприс“, није „нешто што није пјесма“ итд., већ је она боља или лошија, мање или више успела, ал: ипак песма.

Међутим, ево како Мимица тумачи ове стихове:

_ „Ови банални стихови... та привидна снага — од свег и свачег направити стих... Нема ничег му“ нијег за читаоца него... прочитати нешто што није пјесма. Требало би бити малограђанска госпођица, имати накарадне појмове (или не имати појма) о лирици, читати ове стихове у досади септембарског кишног сумрака, — а да би се могло примити такве стихове:

А жуто је свијетло дуго сјало, сјало... итд. (!2)“

Толико крупних, па и погрдних речи, па на крају још у загради и знаци питања и усклика! Чему се ту треба жеститиг Са екскламацијама и знацима чуђења не пише се критика и жестина не може да замени аргументе. После такве једне љутите тираде, читалац заиста не може више да разабере шта су здрави а шта су накарадни појмови о лирици, и коме прети опасност од збрке у појмовима, њему, Весни Парун или критичару.

Ватрослав Мимица с правом констатује да су у многим песмама Весне Парун метафоре „каткад инвенциозне, звучне и вјешто обликоване, али н– сврсисходне, случајне, насумице забиљежене“. Али та констатација не може се применити и на већину њених песама, као што то Мимица чини. Током целог свог излагања Мимица уопште никако не успева да разликује шта је у стиховима Весне Парун хировитост и „каприс духа“, а шта је смелост и „инвентивност“ У изразу; он не покушава да разлучи „случајне и несврсисходне“ стихове од заиста свежих и оригиналних, надахнутих и богатих метафора и слика, каквих је много више у поезији Весне Парун. Држећи се упорно своје формуле о „сунцокретима“ и „грандиозним панорамама“, он такве „књишке, натегнуте, хладне и неувјерљиве“ стихове налази искључиво тамо где Весна Парун говори о „ситним и личним“ темама, као што су њени стихови о старости:

Волим старост, она је пуна срца, и тихих ганућа, и љубезне ријечи. Врт што смирује дуги живот човјечји, свјетионик рујни крај олујна рта.

Волим старост ведру, без сјене умирања, кроз коју пршти смијех дјечака, жагор улица. За којом остају дворишта и стаје пуне блејања, и пространа, мирна свјетлост ораница.

Пошто је цитирао у целини ову песму, Ватрослав Мимица закључује:

„Лирска асоцијација код Весне Парун је, уопће узевши, најчешће случајна, немотивирана, неодабрана, аутоматски забиљежена.“

Ово тврђење заснива се на наведеној песми, а песма нам свакако „говори сама за себе“ да су њене асоцијације и метафоре случајне, немотивиране итл, јер нам критичар уз ове стихове не даје ни једно слово објашњења, и ако 61 им се могло много чега замерити. Међутим, песма нам још понајмање казује